Српски сион

Бр. 4

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 55.

и ту тврдоћу тврђу од камена, љубављу, строгошћу и великим стрпљењем углачавати, да се ти учеииди тек изједначе са осталима онда ће свако још боље увидети тешкоће задатка овога завода. Ја мислим да ће се свако ко о овоме размисли запитати : може ли гимназија у истини постићи ону сврху коју има да постигне? Зар снага учитељска може домашити тако далеку мету свога задатка, ако може, онда је рукама тих учитеља кључ народне среће? Ово што сам ја изнео као задатак и сврху овога завода. јесте идејална мета рада и наставе. Хоће ли се завод тој мети приближити и колико или не, стоји дакако много до оних који у њему раде и како раде, али сами ти раденици наставници без других цомоћних средстава и других важних номоћника никада се не би могли у раду своме ириближити тој идејалној мети. Осим доброга наставнога плана, који одређује начин настављања и тиме знатно помаже иостизавање споменуте сврхе, осим добрих уџбеника израђених прека наставном шгану, осим школског закона и других сличних иомоћних срестава мора основна шлола испуњавати савесно и успешно свој задатак, да може гимназија тамо, где је основна школа стала, успешно наставити. Но један од најважнијих и најснажнијих увета до којега безуветно стоји успех или неуспех гимназијске наставе и образовања, .јесте друшшво. Ако тај моћни фактор снречава својим погрешкама и заблудама наставу и образовање школско, он ће у истини спречити, ако помаже својим врлинама и школа ће процветати и извесно је да ће успех у школи срећнији бити. Запђимо дакле само за час у друштво и то у колико се оно тиче ове гимназије. Када хоћу о друштву као помагачу ове гимназије да говорим морам се обазрети највише на друштво овога места, јер се оно п највише тиче ове гимназије. Па може ли ко рећи да Карловчани немају љубави према овоме заводу? може ли ко рећи да они не чине услуга овом заводу? Грех и неправда би била тако рећи, јер, ко је основао ову гимназију? ко .ју је кроз чптав век одржао? Зар нису Карловчани? Јесу, светао им образ може бити, поносни могу у Српству бити, њима зато нека је хвала и слава

од свега Српства до века! Нису ли Карловчани увек дарежљиви били према овоме заводу? нису ли они и у оне дане када је њих невоља оскудипе притисла, многе ученике гладне нахранили, наге одевали, многе ученике у домове своје иримали, болне походили неге и понуде им пружали, много пута и умрле сиротане свијим трошком сахранили? Поново велим, грех и неправда би била те услуге и такову љубав заборављатн, напротив гимназија ова са наставницима и ученицима својим проникнути осећајем благодарности спомињу и сиомињаће ту хвалу и славу благородним и дарежљивим Карловчанима довека. Но неће ли ко год од присутних грађана овога места ражалити се кад ово слуша, што му може бити оскудица, сиромаштво и породичне потребе спречавају да и он од своје стране каквом материјалном жртвом засведочи своју љубав, оданост и поштовање према овоме заводу ?! Ја не ћу то да поречем, али зашто жалити за оним што није у власти нашој и што не можемо учинити. кад ето поља за добра дела, која по вредности својој надмашују она прва! Дела милосрђа телесна не може сваки свагда чинити, али редак је човек и нема човека који са светом живи да не би могао чинити милосрдна дела према души ближњега свога. Зар нису узвишена дела хришћанске љубави: грешнога исправљати, неукога учити, неодлучнога добрим саветом унутити на добар пут, за спас ближњих Богу се молити, ожалошћенима утехе пружити, увреде трпељиво сносити и праштати ? Ко може и ко сме рећи е нема прилике овака одела да чини или да не може чпнити ? То су дела којима друштво треба да помаже задатак гнмназијске наставе и васпитања. То су дела, која стоје у власти свакога па и најсиромашнијега грађанина овога места, да може принети као дар овоме заводу и тиме опћем добру. Сваки ко проноси такав дар сматра се за добротвора па ако и не ирими може бити сваки такав добротвор овде од нас ону хвалу и славу која му приличи, биће награђен за такова дела од вечнога Судије наших дела, јер што смо год> па и најмање учинили једном од ових ученика као да смо Њему учинили. Но најближи су и најпречи из друштва као помоћници овога завода родитељи ученика овога завода. (Свршиће се.)