Српски сион

С тр . 56.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4

Раздељење царетва Соломонова. (Темат из библијске историје) — Радоолав М. Груји® (Свршетак). Дед Ромоамов Давид, добио је иризнаае, израз поданичке верности и оданости од свих колена, још док се налазио у Хеврону и нре него што је освојио Јерусалим; а и Соломон на исти начин био је јавно признат за дара од старешина свих колена још пре смрти свога ода. Али друкчије то беше с Ровоамом. Прошло је можда више година дана од његова стунања на престо, иа тек тада он нађе за вредно да потражи себи признање од старешина народних. Но изгледа, да ни тада није баш он предузео прве кораке, већ поједина колена. Тако исто биће, да је он имао и неке лажне и настране појмове и теократској влади. На име, он је држао да њему престо припзда већ по наслеству и да не треба за то да га поједина колена потврђују; па се почео владати апсолутистички, као што то беше обичај у старо доба на истоку, а и код Соломона у другој полсвини његова царовања, — те је мислио, да је он управо на то и рођен, да унравља по својој вољи, а народ опет на то, да се смирено покорава. Занешен тпм појмовима он није ни помишљао, да учини међусобни уговор са народом, као што то беше обичај пређашњих царева при ступању на престо. Старешине народне очекиваху да ће их цар нозвати, да му јавно искажу признање своје као цару — но он се гордио својнм наслеством и управљао је по својој вољи и не обраћајући главе на старешине народне. А. ови опет, видевши да нови цар ступивши на првсто није ни мало променуо нолитику свога оца, већ још више почео притешњавати народ, дигоше северна колена, као што горе видесмо већ довољпо приирављена, да одступе од Давидова дома, те изјавише да не ће признати његово ступање на престо царски све дотле, док он не дође и не склопи с њима узајамни уговор, као што то увек од нре обичај беше. Ради тога скупише се старешине или преставници северних колена на народни сабор и то не као што се могло очекивати у Јарусалим или Хеврои, већ у стару престоницу колена Јосифова — Сихем. 9 9 Сихем је дуго времена био дентрувг народног живота у Палеетпнп за Аврала п Јакова, па је о-

Сабор је одмах показао такову самосталност, да се ничем добром није могло надати. Он је сигурно тиме ишао на то, да принуди Ровоама да дође у Сихем, како би му се ту могао слободно опрети, ако он не буде хтео усвојити њихове захтеве. То је био значајан миг Ровоаму. Али млади цар није га разумео, па није у томе налазио нпкакове опасности, јер је био у блаженом незнању правог стања ствари, те слеп и глух према ономе. што би озбиљно забринуло озбиљнијег и разумнијег владаоца. Од стране с-абора ипак не беше ннкакова повода, с којег би се могло мислити, да сабор смера нарушити иоданичку верност. Преставници северних колена желели су само неке измене, на које су они као слободни грађани имали потпуно право. С том намером предлагали су они младом цару неке услове, ко.ји су ишли за тим, да олакшају тешке намете, који су у последњим годинама царовања Соломонова силно нарасли да су постали несносни и претешки јарам по израиљски народ. Из свега се могло видети, да су они ипак имали искрену жељу да га потврде за свога цара, ако им буде испунио њихове праведне жеље, те стога и пустпше мирно да са својом нратњом и старешинама Јудина колена дође на нароцну скупштину. Када је Ровоам нриспео у Сихем, тада се преставници народа обратшпе к њему с овим речима: „Твој отац метнуо је на нас тежак јарам, него нам ти сада олакшај љуту службу оца свога, и тешки јарам, који је метнуо на нас, пак ћемо ти служити' 4 (8. Цар. ХП. 4.) Ствар је била врло озбиљна и тим већма је требало на њу обратпти разбориту пажњу, јер су то изјавили преставници народнога сабора, на челу којих је — као што је то свакако и сам Ровоам знао — стојао Јеровоам, који се одмах по смрти Соломоновој без икакових ирепрека слободно вратио из Египта држао п на даље кроз читава столећа своје старо достојанство, псто тако као н. нр. Ремс, којп је негда био престоница Француске државе, па је остао п даље — дуго после тога, као место крунисања француских краљева, када је већ Парпз заузео његово место п ностао престоница Француске; или слпчно Москвп, која је бпла прво престонпца, па ето до данас служн као место крунпсања руских царева, без обзпра на то, што је ето већ око 200 година правом престонпцом имиерије ностао Петроград, (оспован 1703 год.).