Српски сион

Бр. 4.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 57.

међу своје незадовољне саплеменпке. На њихову молбу Ровоам рече, да ће им одговорити док се промисли, па с тога нека опет кроз три дана дођу. А то је и са свим појмљиво, јер ако би им хтео шта понустити, то треба да учини тако, како би потпуно одговарало љегову царском достојанству. Да се он у томе моменту налазио на истинитој висини свога нозива, то би и будућа судбина његова народа била са свим друга. Али историјске прилике народнога живота, већ су снремиле земљиште за са свим друго решење ствари. У државном савету, који се скупио да већа о том предмету, гласови се разделише. На име, брзо се иоказало међу члановима савета, да би неки ради били попустити тим народним жељама. Тако мипљаху стари саветници, еоји су заједно с царем управљали државном крмом још за срећнијих дана Соломонова царовања, те сватајући ираво стање државе и народа саветоваху Ровоаму мудрошћу Ооломоновом, да понусти сада народу. Они му рскоше: „ако ти будеш данас слуга народу своме, и угодиш му, и иос-лушаш их, и одговориш им лепим речима, они ће бити слуге свагда" (3. Цар. ХП. 7). Из овог одговора се види да су старци били склони на нека попуштања, а особито у неважним стварима, како би тиме отклонили врло опасне носледице, које су претиле и сам престолу, — а до тога они дођоше својим многогодишњим искуством. Да је Ровоам њих послушао, не би дошло до овог кобног разделења израиљских колена, које је немилостиво и безобзирно пресекло ону државну творевину, коју су Давид и син му Соломон са онако великим успехом основали, иодигнувши је на основу вере у једног и истинитог Бога, творца и и господара света и просвете, и упутпвши је тиме самим да се шири преко граница својих на све четири стране света. Но млади и неискусни цар не задовољи се тим одговором седих, искусних и разборитих стараца, већ потражи савега у правих синова свога царства — младим вршњацима, — који васиитавши се под развратнпм иоследњим годинама Соломонова царовања гледаху на све лакомислено. А ови му дадоше савет тако разуздан и дрзак, тако раздражујућн II бесмислен, стран свакој праведносги и реду, да по њему можемо најбоље констатовати ,

горди дух деспотизма, који је владао у последњим годинама царовања Соломонова и на сваки начин био пуко имитирање државног реда у Египту. Они нам показују до какове покварености срца и до каквог безумља дођоше виши сталежи народа, који се васнитаху под развратним утецајем двора и цара, који није хтео ништа да зна о жалосном стању свога народа, већ се потпуно предао у наручје земаљским насладама у егоистичком заносу засленљен гордошћу. Они му саветоваху, да са свим и то коначно одбије молбу народних преставника, пзразивши уз то да су потребе новога цара још веће од потреба Соломонових, те да је по њихову дрском пзразу: „мали прст његов дебљи од бедара оца његова (3. Цар XII). И да би за увек одучио народ од такових жеља, цар је морао по савету ових младих саветника попретпти народу, да ће му иго још тежим учинити. Цар прими ове савете дрских младића, а нрезре мудре савете седих стараца, те се тако зби и овде оно, што је рекао касније знаменити говорник и конзул римски Цицерон: „Лична корист, иотајна мржња., неискусно и незрело саветовање, ово троје сва краљевства упропасте." 10 Када је Јеровоам носле три дана сгавивши се на чело преставницима народне скуиштине изашао поново пред цара. тада им Ровоам свечано одговори по савету својих вршњака и рече: „Мој отац је метнуо на вас тежак јарам, а ја ћу још дометнути на јарам ваш; отац вас је мој шибао бичевима, а ја ћу вас шиба^и шкорпиониха. 11 Када се разнесе тај глас по народу и народ чује шта му цар његов обећава у обести својој — он тада пусти срцу своме на вољу п већ прекипелом незадовољству, те се свуда разлегаху кобни гласи, који су се већ јадни за Давида чули: „Какав део ми имамо с Давидом ? немамо наслества са сином Јесеовим. У шаторе своје Израиљу! а ти Давпде, сад гледај своју кућу! И тако отиде Израиљ у шаторе своје " (3 Цар. XII16.) Ето тако, манитошћу новога цара разрушен би мучан труд, кога су два поколења, напре10 Рпуаћпп сотшос1ит, Мепб о<Јшп Јпехрег4ит ЈиуепИе сопвШит, ћаес Ма рептии^ге^па отта. 11 Рпмљани зваху „шкорпиом" бич, у коме су уилетепе оштре жељезне пгле, а с њпме се обпчно шпбаху најтежи преступнпци.