Српски сион

Стр. 58

.СРПСКИ сион.«

Бр. 4.

жући све своје моћи и силе, извела. Пренеражен тим догађајем Ровоаи није знао шта да ради. Но доскора се ипак прибра, кад виде око себе верно му Јудино колено и део Венијаминова, па охрабрен донекле тим науми да како-год поправи покварену ствар. Али то је сад већ било немогуће. Он је дсдуше с том намером послао престарелог Адонирама, врховног управника код скупљања порезе, да уговора с устагаима и да им понуди и обећа многе олакгаице, као и то, да ће пм се све жеље, гато су их народни преставнпци цару ноднели — уважити, те теретп огромнога пореза смањити. Но народ, чим је угледао овог старог, окорелог греганика, који је за своје моћи камо год је дошао без икаг кових обзира силом истерпвао у сиромашнонарода порез, те био с тога код свег народа јако омражеи — диже силну грају и бесомучна руља у евојој раздраженосхи засу га, камењем. Застрагаен жалосном судбином свога доглавника, цар брже боље похита на кола и са својом пратњом једва утече сре/ћно у Јерусалим, — а народна сзупгатина изабра и прогласи за дара Јеревоама, кога нрнзнадогае свих десет северних колена. Охоли и раздражени син Соломонов није могао да олако поднесе тај огромни губитак, па га хтеде оружаном силом натраг повратити. С том намером скупи он велику војеку у Јерусалим од сто осамдесет хиљада ратника, који беху већ са свим спремни да ударе на отпалих десет колена и присиле их да признаду Ровоама за врховног свога господара. Али ту братоубилачку војну бага у најодсуднијем часу спречи Самеј „челок-ккх Еожш," пророк, ко.ји по' своме раду и карактеру ни мало не бегае налик на Ахију Соломљанина, а и родом беше, ио свој нрилици из Јерусалима. Он изађе пред Ровоама и војску му, и саветоваше га да не пролева братску крв, јер се то зло догодило по вољи Божјој, којој се ни један смртни човек не сме нротивити, па по том би тај његов братоубилачки рат био само нови преступ против Бога. II заиста, тај његов савет нађе одзива код Ровоама и већ наоружаних ратника и они се мирно разиђоше. Тако би јединство Соломонове државе потиуно рескинуто. Непријатељство међу Ровоамом п Јероваомом и даље је трајало и често се извргавало у пустошеће — братоубилачке ра-

тове, а продужило се као што стари свештени писац вели : „ко ксж дни (8. Цар. Х1Т. 30; XV. 6. 7.

Српеко-румунеке деобне парнице. У „Бранику", а наиме у бројевима 145. 146. 147. 148 и 149. истога листа од прошле године, изагаао је од Др. Стеве Малешеви^а написанп низ чланака, где се о сада између Срба и Румуна постојећем црквено-имовном спору на дугачко и на широко расправља. Све што је писац о историјском развитку нагае цркве у овим пределима, као и о правно.ј природи нагаег црквеног пметка рекао, то и сам потиасујем, не као проналаске Др. Ст. Малегаевића, него као већ опгате познате историјске податке, који су и у досадањим деобним парницама употребљавани. Да је писац у својимм чланцима при историјској расправи остао, ја бих ћутао, но он је у својим чланцима по где коју неисправност казао. Даље, изнео је српско-романски спор у таком облику, који истини не одговара, а наиме казао је, да су досадање деобне парнице само „гааблонски" вођене, — да су исте изгубљене и то с тога, гато онај, који је парнице руководио, није у згодном моменту информисао нагаег патријарха и еинскопе, на и остале нагае људе од уплива, и није их позвао, да на извесна врата покуцају, пак да ће нам се двери правде отворити ако то учинпмо, и најзад изнео је Др. Ст. М. на јавност такове ствари, које су поверљиве ирпроде, те које није требало на јавност износити. јер ће то у будуће нагаим интересима много више гакодити, него гато ће пишчеве историјске расправе користити. Све ово побуђује ме, да ја, који сам већином у досадањим деобним парницама српску страну застунао, па и сада још заступам, писцу речених чланака одговорим и у том одговору стање ствари онако изнесем на јавнсст, како оно у истини постоји, а не како то себи Др. Ст. М. у своме родољубивом заносу замишља Ево како ствар етоји: Нагае деобне парнице са Румунима деле се у главном на два дела. Један је историјски, а други строго правни део. Историјски податци о оснивању и развитку наше цркве и јерар хије у земљама угарске