Српски сион

Стр. 59.

круне, а наиме: да је још пре главног пресељења Орба под А.рсеном Чарнојевићем било Срба у овим крајевима, који су у духовно административном погледу потпадали под пећску патријаршију; да је пресељењем под Арсеном Чарнојевићем у земљама угарске круне заснована српска автокефална дрква и јерархија, ко,;а ће српском црквом управљати; да су привилегијама, што их је Леополд I. даровао, а потољи владари аустријски потврђивали, Срби добили право да зидају себи цркве, школе, манастпре и заснивају остала црквена добра и фундације, и да су их на основу добивеног права доиста зидали и односно засновали ; да је тада, када је овде год. 1690-те српска јерархија заснована била, постојала и румунска православна митрополија ердељска са митрополитом Атанасијем на челу; да је овај митрополит год. 1698. са свима румуњским владикама и већином румуњског свештенства на унију прешао; да су ови све црквено добро собом у унију понели и односно све цркве, у колико су их тада имали, поунијатили ; да је један део православних Румуна, који није хтео наиуиггати своју православну веру, остао без икаквог црквеног имања; да се ова голотиња румунска настанила по банатским селима, где су Срби већ боравили и црквено добро засновали били; да је Румуне наша, јерархија као напуштено стадо, — и стадо без пастира, — не нод уговором, него пз милости под своје закриље нримила; да су им из великодушности ћутећки дозволили, да српске цркве похађају и у њој српско иравославно богослужење слушају, и да им српски свештеник душепонечитељске дужности врши, и т. д.; сви ти историјски податци и догађаји, који су по себи истинити и неоспориви, наведени су и употребљени и у пређашњим од мене и од нок. Петра Ивковића вођеним, досад окончаним деобним парницама. И да је Др. Ст. М. пажљиво прочитао на пример Мехалску деобну нарницу, он би се уверио, да смо на основу речених историјоких нодатака парницу код првостепеног суда и добили. Наиме првостепени суд, узевши у обзир речене историјске податке изрекао је био, да правна нретиоставка за Србе говори, и да су Румуни дужни своје наводно право на оспорено црквено добро доказати, што они нису учинили. Но краљ. табла и кр. курија другог су

мишлења били. Они су узели наше историјске иодатке као догађаје, који спадају у застарелу продшост, па су преко тога ћутке прешли, узевши као основ суђењу иостојеће чињенице из којих извире, да су Орби сво.јим властитим поступком прекинули сваки однос са својом историјском нрошлошћу, и да су се тиме ћутке одрекли свога историјског права, а наиме: Да је сам наш Сабор у начелу признао имаовну заједницу са Румунима тиме, што им је из фондова као намиру 300.000 фор. платио; да је наш Сабор год. 1871-ве нутем пзаслане своје делегације са Румунима и односно њиховом саборском делегацијом такову погодбу склопио, којом се признаје, да мешовите срискороманске општине постоје, да се свака општина, у којој се бар 100 душа једне или друге народности налазе, за мешовиту и за такову, у којој деоби места имаде, сматрати има, шта више у тој погодби означено је како и у ком саразмеру има да се црквено добро подели; да је у току парнице старим податцима и домовним нротоколима доказано, да сј у оним општинама које су за мешовите иризнате, Румуни са Србима воћ тада, када је црква зидана, у заједници живели ; да је у мешовитпм оишгинама, као: Чанад, Батаља, Кеча, Печка, Толвадија и т. д., цр квено добро нагодбеним путем подељено и тиме прецендес створен за ноделу црквеног имања у помешаним опшгинама; да је наша јерархија у тако званим ме шовитим општинама одржала „зМиз ^ио", то јест, нпје спровађала реекриптом нрописану организацију. него је одржала оно стање, које је пре ступања превишњег кр. рескрипта ностојало; да је највиша резолуциЈ> од год. 1864., којом је засебна румунска митрополија заснована, нашла у извесним мешовитим онштинама Србе и Румуне у заједничком носеду црквеног добра, где је привремени, од српске енархијске управе пменовани, у половини из Срба, а у иоловини из Румуна састојећи се одбор руковао црквеним добром; да је у овим мешовитим општинама литургија наизменце, једне недеље српски а друге румунс^и, служена и остали црквени обредп на српском и румунском језику, како га је дотична странка желела, вршени, и да су у тим општинама Орби свога, а Румуни свога засебног