Српски сион

Ст*\ 76 СРИСКИ СИОН". Вр . 5.

да су Румуни на основу једне, за време Баховог доба издане државне наредбе, били у заједничком поседу школског здања све до год. 1872-ге, када су судским путем оданде избачени. Сви ови наводи Румуна, који но себи ни најмање не доказују да код св. Ђурђевске цркве имаовна заједница срнско-румунска посто.ји, оборени су у току расправе, и особито ће оборени бнти у току доказног постунка, који досад још није отпочет.'— За Србе говори јецан главни доказ, а то је тај, да сво имање св. Ђурђевске цркве сшоји на име сриске св. Ђурђевске цркв. оиштине, веЛ више од 20 год. амо, грунтовнички укњижено ; даље још и то, да Румуни од 1825-те године амо, од како су се од св. Ђурђевске цркве одцепили и тада две парохијске сесије, и остало имање што им је тада при деоби уступљено, са собом понели, — нису своје наводно нраво на деобу цркв. имања св. Ђурђевске цркве тражили, те је ово њихово наводно нраво већ давно застарело, и да у ногледу школе иостоји за нас „ге§ ји&саЈа", то јесг, да је нама школско здање у засебној парници правомоћно већ досуђено. Све ово навео сам само зато, да покажем, да ствар ни.је баш тако страшна, као што ју Др. Ст. Малешевић нриказује, и да није требало један парбени спис у обиму од 100 табака написати, и овоме тако рећи целу ошптинску архиву нрикључитк, јер у многим случајевима бива, да кад човек много говори, а он по штогод кпже, што ствари више шкоди него што користи. Наш је најјачи бедем грунтовно власнишгво наше, и од год. 1825-те амо рачунајући више него 70-годишњи мирни искључиви посед. За ова,ј бедем ваља ми да се заклонимо и у дефензивни иоложај да се ставимо, а Румуни нека нападају н односно нека своје наводе доказују. Ово је моја обранбена тактика, коју сам ја у деобној парници темишварско-фабричкој употребио. Претње Румуна, које су у чланцима Др. Ст. М-ћа истакнуте, а наиме да ће они на основу IX. зак, чланка од год. 1868. §. 8., још неких 40 општинама напасти, и да ће .још неке манастире, као: Бездин, Сенђурађ и Месић потраживати, ништа друго нису него бауци, којима се деца илаше, а не озбиљни и свога права свесни људи. Реченп законски чланак

није баш тако страшан, као што га Др. Ст, М. приказује. Овај само то каже, да се услед разлучења двеју митрополија пропстнчућа разноврсна потраживања, ако се ова неби могла путем измире изравнати, имају пред једним од Његовог Величанства краља делегираним судом расправити и решити. Дакле, ту се Румунима у начелу ништа не досуђује, нити каково искључиво право нризнаје, него се обема странкама, како Србима, тако и Румунима, шта више и приватним личностима, допушта, да могу поводом разлучења двеју митрополија проистичућа потраживања нред делегираним судом поискати, — (тражити — егуепуезиеш). Ту, дакле, речени закон за Румуне никаково право не признаје. А што се тиче оне ставке садржане у § 8-ом реченог законског чланка, где се каже, да може поводом разлучења двеју митронолија и поједини потраживања ставити, то се не може тако тумачити, да ако једног или неколико Румуна у једној општини имаде, да они могу деобу искати, јер ту је законодавац мислио оне случајеве, где поједини на основу легата или другој правној основи имају од оне општине што деоби потпада, или право доживотног уживаља, или други какови нредмет да потражују. За нас је додуше врло незгодна карловачка погодба од год. 1871-ве, али у горереченом погледу она нас у толико брани, нгго наређује, да само у таким општинама нмаде места деоби, где се најмање 100 душа једне народности у заједничкој црквено-опгишинскоЈ свези налазиле онда, кад је године 1864-те највишом царском резолуцијом засебна романска митрополија заснована, Ако нема и односно није било у то доба 100 душа једне народности, онда нема места деоби но смислу погодбе, но оној странци, ма да нема 100 душа, осгаје право искључивог власништва очувано, то јест такова странка може нодићи парницу, но дужна је своје право својине судоредно доказати. С тога се мора као велика бесмислица смаграти, ако Румуни мисле, да ће у Панчеву, у Вел. Бечкереку и Вел. Кикинди и т. д, где намеравају до 100 душа са брда и дола скупити и деобну парницу отпочеги, и до најмањег успеха доћи, јер у реченим и многим другим црквеним оиштинама. не само да није нашла године 1864. највиша царска резолуција Румуне са Србима у прквено-онштинској свези