Српски сион

Стр. 86.

„СРПСКИ сион«.

Бр. 6.

нув само елементе нсихолошке, који се придају и признају његовом појму као такога, осећање непријатности кад је прекомеран, и сазнање да што је рад виши, нужна је за њ и виша интелигендија; ми ћемо о њему и о животу да сведемо реч као о функцији спомињагог дела индивидуалног тела, наших мускула у свези са нервима, свези овога са духом нашим и његовим појавима, појавима засебног са свим рода, индикативним тј. који су ознака, субјективна страна његових, живчаних, промена, а не само као покретача миипгћа. Кад ко ради, нећемо рећи Бог те пита шта, него обичан какав посао, механички што прави да одговара својој сврси, ми ћемо пре касти да га добро разуме и мисли о њему, боље, него ако зна само леио разлагати, а не покаже дело; и овај је онда више подобан такођер другога научити, да начини ту ствар, што је увек главно, н. пр. неки строј, него ма најумнији теоретик, али који често н обично није практик. Тако је у ратарству, занатима и вештинама; једно је у њима теорија а друго практика, и колико је она важна, ова је прво и иоследње; без теорије свесне могло је и може бити, но практика и предходи и крунише рад; без ње живот, ова вештина надвештинама, мало вреди, особито они радови, којима се не производе материјална цобра него морална и предмет су им, управо субјекат, људска бића, као што је васиитање. Овде, у васпитању у свима његовим облицима, спремању субјекта за све послове у животу, физичке и духовне, као што се учи човек од колевке до гроба, — еле у целокупном васпитању узетом у најширем смислу, потребна су и нужна поред свију речи којима се каже шта ваља, дела и рад, да се покаже ка.ко ваља. С тога се, од времена на време, и гледа на рад и дела старијих и млађих, како се предају и примају, добра и зла, она што се називају и оцењују као морална, владање и понашање, јер се у њима огледа сва наша унутрашњост шта мислимо и осећамо, срце и памет наша, и да ли маримо само за себе или и за другога, за друштво: јесмо ли или нисмо за њега од кога имамо све што нас чини људима, те и мора онда целокупно наше опхођење бити удешено у свему тако, да унаиређује крајње сврхе друштвене, мора бити морално једном речи. Даље, рад, дела, понашање па ма какви

» били у осталом, као што су у опште последица душевних стања, и познат је у науци, имено у психологији за идеје закон, да имају тенденцију да се остваре, јер како ко мисли, онако и говори (ако се не претвара), свакојако пак ради; тако с друге стране бивају силан повод понашање, дела и рад, да се оно што их узрокује, осећаји, мисли и сама воља пренесу онаки какви су и даље на друге, да се саопште и сугерирају и онима који су од природе мало способви, да приме туђе идеје непосредно или бар у речима, Јер док, у једну руку, на добро човечанства, пма умова, који су кадри не ни са стране, наустице или написмено добивену, него у самој њиховој глави зачету, велику мисао, себи да сугерирају доникле, а по том, сазрелу и готову, својим ближњима је, савременицима и нотомству, додају говором и речима, у делима књижевности и вештине, животом и радом; дотле, друго, сви ми остали, тек ако смо подобни од чести разумети им оне идеје, неко непосредно као таке, неко од њихове беседе, а највећа већина, преведене и оживотворене у покретима, делима и вишем моралном поведењу себи равних, на које се онда за нашу срећу и за срећу друштва у којем смо и нараштаја који долазе за нама, угледамо, дако угодимо и буде нам владање како ваља. Ово је једини иут и начин напретка у добру и развитка човечанства на свету. — (Свршиће се.)

Српеке петиције. Саборски одбор за богоштовје и наставу (председник др. Јос. Пливерић, известилац Стеван В. Поповић,) ноднео је земаљском сабору из своје седнице од 12. фебруара овај извештај: „Високи саборе! Месеца децембра године 1898. поднели су православни Суби из жупаније личко-крбавске високом сабору краљевина Хрватке, Славоније И Далмације молбеницу, потписану са више хиљада потписа, којом су изложили; да су као бивши војнички крајишвици радостно поздравили дан утеловљена својега краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији, јер су се поуздано надали, е ће на сунцу уставне ослободе народност српска у свима појавима живота стећи у проширеним краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији мирнога за-