Српски сион

бр. 6.

„ОРИСКИ СИОН."

Стр. 85.

кад би нам ко ма најласкавије говорио » убеђивао нас о своме нријатељству, а владао се противно. Ипак почем нам се најчешће нута саопштавају п додају сваковрсне истине, умне и моралне, мисли и чуства номоћу речи, усмене п писмене, посредством и покретом језика и руке и та^о се обично учимо, где се по превасходству учимо, у школи и из књига: то се много заборавља, да има и други начин, силнији и убедљивији, нрем да не са свим свестан као онај први, читаво понашање, из ког докучујемо како нама равни и неравни осећају и мпсле, чиме нехотице утичу па своју околину, као и она на њих, те се узајамно васпитавамо. 0 тога је вредно и потребно знати, откуда су живот и рад, за које се спремамо школом и науком, по себи најбоља школа и наука, тако моћни чиниоци, сврха и средство уједно, образовања људског у друштву, да кад су са свим бесприкорни, ујемчавају њихову субјекту вечну славу и светињу, спомен имену његовом као наставника и учитеља нараштаја што је био за Орбе Сава, о коме као такоме ми вазда, па и данас ћемо да говоримо, који је дакле кроз 700 година престављао нам пример и углед, што далеко надмашују правило, идеал тј. оличене одеје, и без чега нема успешног васпитања, васпитања карактера, карактера, који значи човека. Јер правило није довољно, као што нису довољне мисли, које се у њему садрже, ни речи у којима се исказују и огледају мисли, почем су то све само бледе слике пгго добијају боју и оживе истом у раду, у делима. — Еле ове искуствене истине, које се виде, тако рећи, простим оком, објашњавају се дубље и тумаче анализом појава живота, духа и друштва људског, како је спроведена у односним наукама о томе, и формулисана у законе, познате у физиологији и психологији под именом „језик емоција". Од њих ћемо неке потребне нам јако, за бољи доказ наших тврдња, многопоштоване гђе и гдо, с вашом дозволом овде у кратко да изложимо. Промене које се дешавају у опште од животне радње у нашем телу, посебно у најплеменитијем његовом делу, у живцима, имају за иоследицу с једне стране промене у духу нашем, познате нод именом стања свести, осећаја, мисли и чустава, а са стране друге мишићне иромене. што их купе и иружају и са њима, кад су жешће, полуге треће главне системе,

коштане, нашег организма, који се онда и честимично, и целокупан креће — знак да смо живи не само него сувише и да нешто осећамо. — Даље, међу стањима свести и покретима мишића иостоји прави одношај и сразмера тако, да што је јачи осећај, пријатан или непријатан, и покрет је јачи код истих мишића, а код квантитативно различних, слабија душевна иромена мишиће слабије покреће, силнија пак веће. Ради простоте и краткоће аргумента и не спомињући учинака радости или жалости на унутрашње органе нам, ми кад смо мало весели или тужни, то нам се види само на лицу, око очију, где су мишићи најлакши и око усана, које се немо смеше или друкчије грче. При замашнијем узбуђењу пак весеље и туга иначе одсјаују у очима које се овлаже а уста гласно смеју или плачу тј. заиграју дубљи и већи рибићи главв и груди. Најпосле, мишићи читавог тела, не само на глави и трупу, него и они ногу и руку сгану од једанпут грчевито да се купе и пружају од велике радости, пакости и жалости, у којима се људи размахуЈу и скачу, бију и чунају. Овај закон ваља како посепце за човека, тако у ошите и за подчовечанска жива бића. На кад је тако и међу душевним променама и стањима, и грчењем и пружањем рибића постоји каузална свеза, те можемо од једних да закључујемо на друге као од узрока на последицу и обратно; потом кад промислимо да рад и није ништа иначе, физиолошки говорећи, него стезање и растезање мишића нашег организма, и то чим је напорнији и сталнији, тим већих и јачих: тада бива јасно рашта се он сматра као речитије сведочанство нашег расположења, него беседа, чујно пружање и грчење мускула но само груди, грла и уста, дочим се у раду грчи и пружа цело нам тело; а живот шта је? зар није чисто мицање, које му је главно обележје и у чему се у опште састоји, или, по најновијој фрази, борба, у којој се кидају влакна од меса и пуцају кости? Заиста борба је не само живот, него и рад, било физички, било умни, као што и нема једног без другог, савлађивање свакојаких тешкоћа у околној природи и довијање наше у ту сврху, како ћемо задовољити своје потребе. Но не говорећи даље о раду (и борби) са његове економске и друштвене стране, као дакле о функцији тела колективног и споме-