Српски сион

Стр. 84.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. б.

ТТТ то смо се подуље и опгпирније зауставили иа овом питаљу, дао нам је иовода тај Факат, што се је и у нашој српској књижевности подигао глас за спаљивање. Мислимо нашег нјесника Змаја Ј)вана Јовановића. 40 Из онога, што смо већ рекли, јасно је, да је спаљивање непотребно и противно духу св. наше Цркве, која свето чува вјеру, за коју КгаШ-Еђш§ овако каже : „СИискНсћ Бег, \уе1сћег етеп ГезЈеп Апкег Гп с!еп ВШгтеп сЈез Бећепз ап <1ег Кећ§1оп ћез1М!" 40 „Само у гроб, у гроб не!

Ох што нисмо сада онде Где је „дивљи" обичај: Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај. Ја бих смело потпалио Тај жртвеник, одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмем плен." XV. Ђудићи-Увеоци. Загреб. 1899. Гроб је трулеж, — он не уме Брво пепо стварат', Ту смо близу, кад ће мртве Живи огањ згарат : . Са топлотом у вис лети, Што се не пепеди, Што остане, ж&ра прима Више се не дели. Стаклен-жЛра радо прима Ту спојину јаку, Па нек' стоји ма где било, Само не у мраку." Шс1. 1.Х11.

0 св. Сави. Говор В. Вуји ^а* Велика је част и не мало задовољстао за нас говорити о св. Сави нарочито у Карловдима, у којима столује директни наследник његов, српски патриарах и његов двор; у дворници ове иародне куће, од непосредног предходника његовог подигнуте, задужбино браће Анђелића; где су нам публика потомци оних врлих родољуба, што су први по несрећи народној, кад је дошао времену крај, по пресељењу у ове срећне крајеве тако узорно схватили и пригрлили Савину мисао срнске просвете; пред служитељима, међ слушатељима, овога хра* У гшмназијској дворани Карловачкој.

ма и жртвеника њезиног, нашим поштованим и драгим колегама и сатруднипима; не мање свештеницина ираве цркве Божје и олтара; најпосле ученицима, оличеној младости и будућности народној, за које се у главном све ово приирема и чини, да впде, и чују, упамте и имитују, те да нас једнога дана, дај Боже, и боље замене, како у другоме, слично у овоме, у одавању хвале и славе врлини, не би ли се коликогод одужили онима, који су њој и нама до смрти служили као Сава Немањић, чије је велико срце само за нас и за њу било било и искуцало. Тако се јамачно схваћа и наша данас задаћа, подузеће часно, но којем нам није ласно нити би могли одговорити ни задовољитн овај одлични скуп, да се не уздамо у Вашу наклоност за коју Вас молимо, многопоигг. госпође и господо, у симнатије Ваше према нашем заводу, коме служимо у име Савино, највећега сина и љубимца народног, што су га за такога Срби вазда ношговали и дивили му се са његових вечних и неоцењених заслуга и добра учињеног сувременицнма и потомству у срећи и несрећи славне и тужне прошлости, јадне и разривене садашњости, и будућности којој се надамо, правили му места у срцу своме и олтаре, где су му се клањали као светитељу и иросветитељу, наставнику и учитељу. Он јединп увек је био и кадар је у највећој невољи одржати нас да не очајамо, да, сложни као што смо хвала Богу на овај дан, у поштовању његове драге успомене, оетимо се и осетимо, ма колико тренутно подељени и раздвојени, да смо ипак синови и чланови истог народа, да смо рођена браћа, да смо Срби. На то, да се сматрамо за оно што јесмо, деца једног оца и једне матере, те да се као таки слушамо и споразумевамо, оиомиње нас н упућује Сава, поред вере и науке, што их је проповедао и предавао, целокупним својим жиживотом и радом, као што су поштованим слушаоцима, поклоницима Савиним, добро познати. Јер принцип рада и живота Савиног, како се у делима му јасно и пластично огледа, није друго него љубав, начело хришћанско, љубав цркве и народа, што нам Сава собом предлаже за пример и узор, а које је више него ма какве речи и беседе. Ово у опште увиђамо сви кад већма верујемо нечијим поступцима и шта се чини и не чини и ослањамо се на то, него