Српски сион

О гр . 104.

„СРПСКИ СИОН.'

чанством орденом гвозденв круне Ш. степена за заслуге и труде његове нарочито у одбору за спремање изложбе миленијске. Ето то беше живот његов у кратким потезима! То беху путови, кроз које га је водила Промис'о! И на свима тим путовима, нижим и и вишим он једнак беше; увек веран особинама, од детињстна урођеним. Доброћудност, одушевљење, савесност и енергична тачност у послу свом, непоколебљива оданост и благодарност добротвору патријарху спојиле се у карактер његов и јављале се на свима делима његовим. Истакнимо неке од ових врлнна ради поуке и примера нашег ! Пре свега благодарност и непоколебива оданост према своме добротвору красила је свагда покојника нашег. То беше права врлина у њега, јер беше стална; он је није напуштао никад, па ни у борби ни у искушењенима најснажнијим. У овој лепој врлини беше он често у маломе колу и скоро усамљен. Познато је наиме свима, да је Његова Светост многе подигао, многе усрећио, на пут извео, помогао, очувао, али многи после малих искушења ово заборавише и свог оца, добротвора одмах напустише. Али покојник имао је срца имао је самопрегорења; он беше у истини добар син духовни. Па нека се овим примером поуче сва деца, која нису добра и обично траже да их отац мази, да пх мити, глади, те када овај не ће то да чини, или их накара и на ред позове, из гордости оставе га иврлину благодарности на мах из-нев ере. Али што особиту пажњу заслужује, јесте савесно и тачно испуњавање задатка и дужности својих. Шта је вредио архимандрат Платон за свету обитељ, то сведоче дела његова, која добро знамо. Сваки кутак онде беше задахнут љубављу његовем и под овом успеваше красно. Све је очински к'о рођено неговао, чувао, штитио; и тако љубити свој задатак и поверену му тековину ретко да знаде многи.

Такав беше архимандрит Платон! Ко мисли друкчије, неје га познав'о! Какав беше он. показују нарочито и неке црте из болести његове. Какве су то страшне патње и горке муке биле! Какви су то тешки тренуци били, свети Боже! Гордо се диже бор у висове даљне и влада околицом својом, али дође мали црвак, подгризе му жиле и бора нестаје пред очима нашим. Умирао је пред нама кроз дуже времена, нестајало га је сваким даном, болови су расли, но он беше миран и ретко јуначан. Трпио је много, ал.' неје малакс'о, неје очајав'о и неје роптао. Бпо је весео, често је и пев'о; предао се са свим вољи Свемогућег и смрт је страшну гордо очекив'о. Днрљив призор, какав се данас само из књига чита, одиграо се при болној постељи његовој пре недељу дана. Покојник позове сву братију к' себи, да их све ижљуби да им опрости и да му опросте, а врх свега да их благослови. Братија његова ступише унутра бледа лика и сузних очију, при^оше постељи и онде клекоше. Болно се подиже патник са постеље сво]е поносна изгледа и блага погледа, те их као оно праотац Јаков уз молитву тиху стаде благосиљат'. „Децо моја драга! - ', рече, „духовни синови! Видим добро, да умрети морам; Божја је воља. Остављам вас к'о сирочад своју у сред поквареног света. Чувајте се добро и будите будни! Бога свога, коме сте се на службу заклели, немојте никад напустити ! Он ће вас водити. учпти, и свагда бранкти. А доброме старешини, нашем патријарху, будите верни, свагда благодарни и увек послушни! Олраштам свима увреде, и вп мени опростите! Али осим свију нека ми опрости Свемилостиви Отац Наш Небесни, бедном слузи своме, који Му је вољно по сназп својој и скромном умењу искрено служио. Опрости Боже! Опрости Боже! Опрости Боже!" Братија се скаменила од бола и туге. Ижљубише свога старешину и горко јецаху. Редак призор беше ово. Сведок душе и срца његова.