Српски сион

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 131.

ворећа и образлажући своје захтеве о уређењу интерконФесионалних одношаја, ја сам споменуо, да ћу ову згоду употребити, да дадем рачуна о свом поштовању пиетета народнога првхма старини и осећаја народнога. Питање о застави за мене је један излев осећаја народнога. Што значи застава у нашем смислу? Застава је ознака односно једно вањско знамење, с којим становити народ означује своје захтеве, своју власт у народном погледу; а државна застава означује власт у државном погледу. Ја константзрам, да ми у Хрватској немамо државне, нити хрватске нити сриске заставе. Јбр што еу те заставе једна и друга? То су само знакови, с којима једним приказује своје осећаје онај дио народа, који се зове Хрвати, а другим онај дио народа, који се зове Срби. Ако су два дела једнога и истога народа; ако се зове један овако, други онако, пошто не можемо кратити, да се зове сваки својим именом, онда незнам, зашто му се не би дало право, да може сваки своје осећаје и тима вањскима знаковима показати. Да имаде још који део нашега народа трећи део, рецимо Словенци, не знам зашто не би и њима то право нрипадало, па да још тко други — Бугари. Мухамеданци имаду свој посебни знак, нека га раби, како хоће и како држи, да најбоље одговара његову захтеву и осећају. Ја ћу само показати на слободне американске државе Тамо се може слободно развити срнска и хрватска и кинеска и свака застава, па никому ни не пада на ум, да то прогања и кад се тамо не прећи таково слободно кретање, и никаковим злим последицама не рађа, зашто да ми за вољу неких умишљених неприлика и тобожњих погибељи својима људима, не браћи, јер ми нисмо браћа, него једно те исто, зашто да ми дакле сами себи кратимо оно, што је наше. Те обезаставе пр шадају нама као једному народу, оне су обе наше заставе и означују нас кано народ на не знам којим оиравданим разлогом можемо онравдати ускрату такове дозволе једни другима и супротивштину такову захтеву, који би ми и сами морали поставити и удовољити му. Свакому нека је слободно рабити писмо, које хоће, а живот и одношаји нагаи одлучити ће, које ће писмо коначно превладати, као писмо читавога народа. У 9. се петицији каже, да се захтева, да се на филозофском факултету нашега свеучили-

шта Фрање Јосииа I. отвори катедра и за историју сриског народа, са које ће предмет тај предавати спремни људи, али свагда православни Срби, као што хрватску историју Хрват предаје. Господо, ова петеција је далеко саевим према духу наших одношаја и жалостному схватању, кано да смо ми два народа. Ја бих разумио. господо, кад би ова петиција ишла за тим, да се прошири предмет предавања са столице повести хрватске, да се е те столице предаје повест читавога јужнога словенства — јединствена у каузалној свези живота свих тих племена, јер само тада када знаност буде не командирана према интенцијама дгржаве, него кад буде наука ишла за тим, да означи појаве народне онако, како јединство захтева, овда само ће бити праве користи од ње. Према томе разумио бих и опр^.вданим сматрао и захтев, који би ишао за тим, да се већ и у самоме имену означи садржај такових предавања, да се избегне сваки ексзузивитет и повод, да се вређа осетљивост било којега дела народа. Поготово ми је чудан захтев, да ту мора бити православан Србин предавач. У напредним земљама, госнодо, данас се више не пита и не смије питати, које си вере. Та аномалија је само код нас могућа. Тако смо далеко дошли, да с-е пита колико има н. ир. код којега судбеног стола, да вулгарно кажем, шокаца, а колико влаха? То је срамота. Мени је свеједно, је ли тко жидов, влах или шокац, Турчин или будиста, само да је човек на свом месту. Ја бих на банској столици једнако радо гледао и жидова и влаха, главно је, да је човек на месту. Онда има, господо, у X. точки „нетиција" да се у истоме свеучилишту подигне, свакако након споразума са чравославним сриским епископима, богословни Факултет за научно спремање кандидата за православно српско свећенство, као што има већ Факултет за спремање хрватск<)г римо-католичког свећенства. Прије свега, у принципу слободно говорећи понављам речи, које сам већ једном казао, а због којих сам међу тим и нападнут, да делим назоре, које је развио пресв. г. предстојник одјела за богоштовје и наставу и тврдим, да Факултетима богословним нема места на свеучилишту, јер то нису знаности (!) Што није знаност не спада на свеучилиште, дакле нити Факултет