Српски сион

С тр . 116.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 8.

Катр[Л Шзртдр Зсћедд, 6 Зсћапх, 1 НеИ, 8 затим узањ' пристају Са.кл), ВиМеиз, 1мгс1пег, Реагбоп, 8ет1ег, ОаШг, РоИ, ЗећпескепЈтгдег, НапМп, ВеНћоШ, Оиепоке, Вапде, Непдз^епбегд, 8Ге[[вгк а но елабој критици прима га и у православној цркви Смирно&б, 9 по коме се тако тумачеље било увукло и у ерп. цркв. књижевност,' 0 затим га прима англикански богослов Ф. В. Фаррар, те је његово гле^иште иуштено без икакве примедбе и у руском преводу. 11 Свугде на тим местима налазимо заегупљено гледиште Јеронимово, идентиФиковану „браћу Госиодњу" са синовима АлФејевим, апостолима Јаковом и Јудом. Стога морамо то гледиште изближе размотрити, изложити га и показати његове недостатке, због којих оно не мсже бити опће признатим. (Наставиће се). 4 в. „Оег Впе? Ји(Ја и . стр. 3. —36. 5 в. Егк1агип§ Дез Еу . пасћ Ма1Љ. стр. 311.-315. 6 в. Еуап§еНит пасћ Маић. стр. 247.-249. 7 в. Сотт. ићег <Јаз Еу. с !ез ћеП. Ма11ћ. стр. 82.—91. 8 в. Сотт. ићег <1ав Еу . (Јлз МаМћ. ® в. Ист»|!а )(р1ст. церккн, стр. 33. 10 в. Никола Гр. Живковић : Историја хришћанскв цркве, I. издање, но у другом је поправљено. 11 в. А. П. Лоиухина: Первие дни христ1анства.

На Сретење Гоеподње, 1861. г.*) К П. Побједоносцев. Превео ироФесор богосдовије Душан Јакшић, Садашњи дан мора бити празник старости. Ако се па нразник радује срце свакога ч#вјека, свакога узраста, преживајући у себи догађај живота Христова, то се на данашњи иразник срце старца мора особито радовати. Чиста отроковица, Пресвета Дјева —- Мати доноси у Цркву младеица од четрдесет дана — Исуса, новорођену наду Израиљеву. И гле, у души старца, који је проживео сав вијек свог земаљског живљења, који је сустао од живота, нуна мноштвом његовијех и народних натња, рас пламћује се силније но икада, жива нада на спаеење. Н>ему је Дух јавио, да он неће умријети док не види, да се је његова сакривена вада иснунила, док не види Сиаситеља, од вијекова очекиванога Христа Господња. За све је дошла нада за спасење: *) Из зборника „Праздгшки Господна". Издање четврто, попуњено. Петроград. 1898.

за њ је наступило право доба спасења и слободе. Он је пуго чекао — иа је најпосле дочекао. Иде у храм и види очекиваног младенца, узимље Га на руке, и славећи Бога говори: „Сад отпушташ слугу Свога, Владико, по ријечи Својој с миром. Ето очи моје видјеше Спаситеља. кога си Ти уготовио пред лицем свију илемена земаљских. Ето — свјетлост, да обасја незнабошце, ето — славе народу Твоме Израиљу." Живот је сваког човјека — очекивање. Дијете, играјући се пред Богом, у наручју својих родитеља, спокојно," тихо, весело, пуно вјере и задовољства, не зна, шта очекује. Оно је задовољно, — али оно и очекује: очекује све оно, у чем се њему одзввље и показује земаљска срећа, очекује — повратка оца, материне њежпости, сунчане зраке, дјетиње своје игре, очекује нове радости, откако је прошла првашња радост. Ако се очекивања дјетета не ис [уњавају сада, онда сутра, ако не у овај моменат, то у други. Зато је живот дјетета срећа, какова само може бити на земљи. Не зна младић шта очекује, кад се на све баца и све хоће да искуси и проживи у овоме свијету свом нуноћом душе, и све да чини и свему да се ода и све да савлада бујном силом младости, тврдо вјерујући свијем ватренима покретима и љубави своје и пезадовољства свог. — Не зна муж шта очекује, нарасавши у искуству живота, нуна рада, жалости и насладе. Ни рад, ии жалост, ни наслада не донијеше му онога, за пим је он тежио, не донијеше му среће ни мира, али он све једпако у будућности тражи своју иаду, — непрестапо одбацујући назад, и заборављајући проживјеле даие, пробија својим грудима нанријед и одасвуд захвата рад и жалост, и насладу, и иове наде и очекивања. . . . Он је већ имао кад сазпати, како је варљива његова нада, али ипак је носи још у себи, и живот му је иун туге, али он је ипак тврдо и вруће очекује. Они очекују — и не знају што очекују тако упорно, у што су уложили и на што су одредили тежње душе своје. Долази старост . . . . и она очекује, још јаче, још упорније. Али — тешко старцу, ако и он не зна, шта његово уморио срце