Српски сион

Б р. 8

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 117.

очекује! Тешко старцу, кад се испраћајући с тугом прогали дан, узнемирено брине само о томе, какав ће бити сутрашњи дан, када и он још сакупља полу угашене силе само зато, да ухвати и издржи оне исте радости и насладе, за којима јури младост, кад се и он у неусијесима тјеши пјесмом младости: „сутра ћу ја бити еретнији!" Не, кад би такова била свака старост, било би горко човјеку доживјети до старости, — и какову жалост и очајање срео би човјек на крају свог земаљског попришта! Али пије такову старост показао Господ човјеку у Својој љубави према њему. Све је добро — у Господа, на сваком узрасту почива благодат Његова, Његов благослов. Признајемо ли ту бла.годат — и старост ће наша, бити — не жалост, не губљење наде, не нлач за прошлом радошћу, не рушење сила живота, — већ мир, љубав и радост, напредак у сазнању, сакупљање силе и утврђивање наде. Прошла је бујна, дјелатна младост — и неће се вратити: свему је своје вријеме под небом. Али благо ономе, који мјесто бесплодних суза за прошлим и грјешног роптања на садашњост, — бацајући ноглед на своју прошлост, говори: она је моја, и јест драгоцјени дар Божји; погледајући на садашњост, говори: овдје је мој мир, овдје је Бог мени показао мјесто живота: нека буде мјесто свето и мир благодатан! Послије скег шума и све сујете проживљених година човјека, Бог му је у старости његовој спремио тихо мјесто мира. Нема куда да тежи у животу, нема куда да бјежи — и нема сила да учествује у сујетним дјелима младог нараштаја. Нема саблазна, да своју пажњу расијава на спољашњи свијет, те да споља сабире у себе звуке и слике и пролазне утиске. У тај моменат сазнаће човјек цијену оног блага, које је сабрано за њ у читавом прошлом животу, пуну дарова и казна Божјих, и благословиће Бога за тишану, у коју га Бог постави на крају живота и даде му велику, благодатну књигу прошлости и показа му велико дјело — Богопознања и самопознања. Блажен онај. који, достигнувши старости, научи читати ту књигу

и разумијевати њезин прости језик за просте, а мудри за мудре. Тад ће се на свакој страници те књиге открити човјеку смисао читавог његовог прошлог живота, тада ће он схватити, шта је желио, куда је тежио, шта га је узнемиравало вјечно незадовољна и пуна тежња, шта је очекивао сваки дан и час у млађе и старије своје доба, не схватајући свог очекивања. И према томе, како се старац буде задубљивао у читање прошлога, то смутно очекивање њечега неизвјесног, њеке непознате среће, постаће му тихо и јасно очекивање позпатог блага — очекивање Христа Господња, Наде Израиљеве Доћиће најпослије дан, кад ће се отворити старцу врата храма, и Дух ће Господњи зовнути га, да уђе и да сретне Жељенога, да благослови Бога и рече: „Сада отпушташ слугу Свога, Владико, по ријечи Својој, с миром."

Љубав Божја и неваљалство човечје. (слово НА БОЖИЋ) — Протојереј јоаннг Серпевг Богу тако омиље свет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да ни један који Га верује не погине, него да има живот вечни. (Јов. III, 16.) Један од најсветлијих празника црквених јесте Рођење по телу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Хриета. И црква спрема децу своју за овај празник четрдесетодневним постом, као и за највећи празник — за Пасху. Па шта хоће Црква са тим свечаним, пуним духовног смисла и величанствености, празновањем овог светског догађаја? Шта хоће тиме да каже ? Намера је и смисао празника тај, да сви ми подигнемо очи срца свога на небо, за које смо створени, откуда смо пали и откуда нам је дошао Јединац Син Божји; жеља је св. цркве поводом славља овог та, да искрено иослугаамо заповеди и завете његове, које људи дрско нарушише а због чега и потпадогае под проклетство и смрт са свима њиховим сграхотама, — да се покајемо, поправимо и наследимо живот вечни. „Тако Богу омиље свет даје и Сина Својега Јодинородног дао, да ни један који Га верује не погине, него да има живот вечни". Верујте и осећајте се сви, да је Син Божји примио тело, постао нрави