Српски сион

С тр . 162.

„СРПСКИ

СИОН."

БР. 10.

хрватском, народ орпски мора по мом схватању сам са собом бити на чисту, да он од тих привилегија п од тога смера, који се коси с модерном државом, мора нешто попустити. Он се не може поставити на становиште државе у држави; не може рећи: ту стоји конгрес мога народа и тај конгрес није одговоран никоме. Јест, добро, али онда немој ти од државе ништа ни тражити. Ту треба са српске стране, да иде народједан корак даље, као што ие треба, да иде хрватски народ корак даље, него да ономз, што мисли и осећа у души, да томе само одзив даде. Зато, јер се кроз ове захтеве вуче као црвена нит идеја, коју сам нагласио, зато сам за предлог одбора, да се та питања морају дати влади на изучавање, јер видим, да се многи од ових захтева са овом нашом модерном државом коси, то се мора довести у склад, треба даљега изучавања и пре говора између једних и других Фактора. С тога ја напуштам своје становиште, које сам нагласио у уводу и иристајем уз мњење одборово. То вреди гледе једног дела одборовог предлога, у другом делу бави се тај предлог интерконФесионалним законом. Ту мислим, да смо сви сложни, и ми који смо говорили и они, који су неми у тој ствари и они, који нити не признају, да Срба имаде, али интерконФесионални закон би начинили. Дакле ту мислим, да смо сложни; дакако сваки си га представља на други начин: један либералним, други мање либералним, ну о том може бити своједобно говора; али је потреба тога закона призната од свих страна и Фактора. Ја држим, да се вис. влада не ће моћи ни хтети отети једнодушно изјављеној жељи сабора, да у што краћем року тај закон донесе, и то већ зато чим нре, јер мислим, да тај интерконФесионални закон треба да буде исходиште даљему раду у овом иитању, да то има бити прва степеница на оним стубама, на којима се можемо усиети до мирпога и коначнога решења свих питања, која су овђе изнесена. Ми си морамо иредочити, вис. саборе, крај тога увек, да решење гштања изван конФесионалнога није циљ него само средство за решење оних других питања, а ова друга треба да се изучавају, јер решење тих нитања, које би ио мом мњењу врло лако било, да сам ја сам, неизмерно је тешко у даиашњим приликама у

којима се налазимо. Ми морамо узети и време и добу, у којој живимо и диспозицију народа, како стоји; мораио рачунати и с Фразама, морамо рачунати с предрасудама, са свпм тим Факторима морамо рачунати II ако гледамо на то, ја држим, да је данданашње таково време. да је у њему та нитања извести до краја много теже, него што би то било ире двадесет годипа. Овде се сада говори и расправља о том, да два народа у домовини нашој, која овде у компактним скупинама живе, два народа са својом иеторијом, са својим циљевима, са својом организацијом, два народа која су кроз столећа делила један те исти удес, пристуне бар почетку решавања једнога многогодишњега сиора. Па, видите, госиодо, опи људи, који једном делу хрватског народа, рецимо. на челу стоје, они не ће ни да говоре, ни да расправљају. Други су си опет то лако учинили; они кажу: Нема их. Питам ја, господо, како је тешко у једном друштву, у којем одломак тога друштва не ће ни да говори, ни да расправља, како је тамо ствар довести до краја! Ја држим, да народ наш не стоји на том стајалишту, да о тим нитањима не ће ни говорити, ни расирављати, јер о њима <1е 1аск> говори и расправља. И кад он не би о њима говорио и расправљао, не би ни овђе дошло до те расправе. Народ и говори и расправља и хоће да говори и расправља. Али господа не ће. Они се морају делити од воље, од жеље народа; морају се у нротивност ставити спрам њега. За што? Јер не могу. У време, господо, где избија тако ненормалан појав —јер да је то нормалан појав, то ваљда не ће нико рећи — ићи решавати ова питања, ствар је, која је по мојем назору спојена с велпком одговорности; јер под таквима приликама не би свакако било тако лако повољно, свестрано, јединствено и савргаено решење, као што би било онда, кад би све странке и сви делови суделовали у том послу. За то ја мислим, да спокојно можемо оставити ово питање неколико времена, да га кр, зем. влада изучи, и то тим више, што држим, да то не ће предуго трајати. Јер кад се становити део интелигеације, онај, који се зове цвет иителигенције, стави у толику опреку с целим радом народа, с мишл.ењем и душом народа, то онда не може дуго иотрајати. То је такова абнормална појава, која мора