Српски сион

Стр, 161.

скога. То ми је доста, а са оним, који каже, да га нема, нема за мене разговора; то је исто као и с оним, који каже у геограФији: нема Америке; добро, нема је, ал с таквим нема ни даљег разговора. Зато се не могу ни обазирати на оно, што је у свом говору очитовао госп. др. Миле Старчевић у име чисте странке орава, јер са таковим не може човек разговарати. Јер како долази човек до тога, да даје озбиљу енунциацију о нечему чега нема, тога си ја не могу номишљати; неномљиво ми је, да се о целом једном народу, о целом спору, који године и године траје, даје очитовање у сериосној Форми, на уз то каже: свега, о чем говорим, нема. Ја сам рекао, да стојим уз захтеве, који су у нредставци Срба личке жупаније нанизани,ја сам их већ прије заговарао, па стојим уз њих и сада. Нећу овде говорити о неким питањима, која су у њима подређене важности, камо особито сиада оно наглашивање законитог уређења. Ја држим, да нема правога разлога, да се узакони ни барјак ни ћирилица, јер није узакоњен ни барјак хрватски нити латиница. Такова питања по мом схватању не стварају се законом и не могу изходити из законске норме, него такове ствари, тако звана иннондерабилиа у народном животу, увађају се животом самим, својом снагом и тежипом и ове ће се провести, морају се нровести и бити ће проведене. Је ли лако или тежко, да ли са законом или без закона, ,свеједно је. То су питања, која си народ сам уређује оним моментом, кад тварну вољу евоју у становитом смеру изрази, кад своје деловање нрема тој волјИ удеси; тим су така питања узакоњсна, додуше не у збирци закона, пего у срцима толикик и толиких народника, које води једна воља и једна мисао. Питам вас, госнодо, кад је наша тробојннца узакоњена? Никада; по закону имали би је скинути и увести барјак црвено бели, јер је то наша стара застава, тко ју је узаконио, тко увео, младеж ју је негде начинила, на Марковом Тргу, где ли; светина ју је створила, народ ју је створио за времена народног нреиорода. Где је ту закон? Па макар сто закона дошло, који би ју забранили, опа би инак стајала као нризнан стјег хрватског народа. Треба ли ту закона? Не треба. Али то је нузгредна ствар, је ли таково што баш наредбом, законом или обичајем уведено ма како уведено, само да је уведено, а уведеио

ће бити и увести се мора. То је моје тврдо уверење. Друго је, зашто ја заговарам тај предлог, који иде тамо, да се остали захтеви, изим захтева о закону интерконФесијоналном, даду кр. земаљској вл:ди на изучавање. Ту по мом схватању лежи у даљњим петицијама један моменат, који се провлачи кроз ње, а који се коси са развојем модерне државе. Тај момент лежи у оним захтевима, који захтевају становите чинидбе са стране државе, са стране земље, становите чинидбе на корист српскога народа и српске цркве, али изкључују при том државну контролу тих чинидба. Ови захтеви кажу држави: Уздржавај нам српске школе, подуири нам српску цркву, за намирење наших захтева ти землЈО мораш се побринути. Добро, ј-а то признајем, али кажу даље: дотичне своте имаш нам изручити, на ни мукац. У том има додуше нешто основана у историји, основана у историји по том, што је за сриску цркву створен еасвим легалан, посебан орган. Дакле има ту легална контрола, није то додуше исто, као да би држава неког приватника подупирала. Има дакле овђе захтева, који су основани на прошлости, — али се ови косе ио мом назору е идејом модерне државе. Ни једна држава такове творевине не подноси, која не би стојала под државном контролом. То лежи у оној концетрацији сила садашње државе, и ако народ српски хоће да дође до потпуне равноправности с народом хрватским, онда он мора од те историчке, на привилегијама основане и из других векова потичуће аутономије на корист модерне државе нешто жртвовати. Ако жртвује, онда нема сумње, да ће сасма лако бити ове праведне захтеве српекога народа остварити. Али тако дуго, док с једном ногом стоји на становишту средовечних прпвилегија, а с другом у модерном веку, тако дуго иоетоје оне погешкоће у провађању иојединих захтева, које еам нагласио. Ја не ћу рећи, да треба жртава са стране хрватског народа; нема ту жртава, него има по мом суду и схватању од срца приправности излечити све оно, што но сачињава тегобе народа срнскога. Али, ако има тога расположења у народу