Српски сион

ВР. 10

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 163

скоро место уступити нормалним одношајима. Не може се наиме тајити, што сам рекао, да народ о том питању расправља, говори и има свој суд. Они дакле, који о том немају суда, који о том не раснрављају, стоје у опреци с тим народом, с оним народом, о ком не звају, како се зове. (Глас са деснице: Не ће, да знају.) Нити да је хрватски, не ће да знају. Ја против томе говорим. Они неће казати, нпти да је хрватски народ, него кажу. да је то наш народ. Али тај наш народ — сад ћете видети, што ће изаћи — мора бити у народном јединству ! Ја не знам, за што мора бити у народном јединству, кад је један. Кад је наш народ, онда је један. Али ииак они себи морају тражити некаково јединство овоме једном „нашем народу". (На десници веселост.) Али тај наш народ има две цркве. Дакле један јединствени тај „наш народ" припада у црквеном обзиру српској натријаршији. То ипак није истина, да од нас Хрвата који припада сриској патријаршији. Јер ту се ради о нашем народу, јер о српском у целом очитовању нема говора. Дакле тај наш народ, који али није српски, тај да потпада српској патријаршнји! Ето, господо, тако стоји написано. (Таде Смичиклас: соФиста!) Није то соФизам, него је оно језуитизам, што сте ви очитовали, кад се неусудите ни име народа сиоменути. Онај цвет интелигенције, који долази у такову опреку са начелом и са свагдањим радом народа, са његовим изјавама и тежњама, да заборавља, како се тај народ зове, не ће дуго сметати слози народа хрватскога и српскога, која си је слога нашла уточиште у овој странци, којој ја припадам и за коју слогу сам радио до сада и радити ћу у напредак. (На десници бурни „Живео".) Известилац Ствван В. ПоиоеиЛ: Високи саборе! После изјаве ЕВегове Преузвишености светлога нашега бана: да ће његова влада у нросуђивају српскога питања поступати у смислу сноразума створенога између Срба и Хрвата год. 1884. и 1887., који је споразум нашао свога прегнантнијега израза год. 1897. у изјави пресветл. госн. Васе Ђурђевића, тадашњега председника клуба Срба, заступника на сабору кравина Хрватске, Славоније и Далмације: да ће рад Срба заступника у крилу народне странке ићи у лрватској заједници са њезиним члановима Хрватима, — произлази из значајне с братском

љубављу задахнуте изјаве народнога заступника дра. Николе Томашића, изречене у име народне странке, да њезино становиште у питању срискоме кулминира у овоме: да се српске жеље и захтеви имају нросуђивати са стране Хрвата са љубављу и иредусретљивости и да је жеља сваког патриотичнога Хрвата, да се праведни захтеви и потребе Срба остваре. После изјаве његове, којом у име народне странке очитује: да тежња за јединством народа не смије у себи задржавати негацију имена и народнога бића српскога и да сваки патриотичан Хрват сматра српско питање и својим народним питањем, које се пма у интересу земље и народа решити ја бих могао и одустати од завршне речи. Но ипак морам, да се послужим завршном речи из других разлога. Изјава коалиране онорбе, изречена народним заступником г. др. Брешћенским, сматра нравославне Србе као једно ружно зло, које у интересу јединства народа треба сузбити, изјава нак чисте странке права иерхоресцира у опће опстанак српског народног бића. Срби заступници на овоме високоме сабору били су у томе већ давно на чисто, а обе ове изјаве оправдале су ионовно држање Срба заступника у овој високој кући, које су држање образложили другови моји, својим смишљеним, стварним говорима, народни заступници др. Јован Шсвић и прота Илија Машић. Из топлога и духовитога говора мога пријатеља г. народнога заст. дра. Александра Егерсдорфера излази на једноме месту, да су православни Срби, којп су поднели високом сабору овом своје познате молбе, стојећи на своме аутономноме привилегиалноме стајалишту, дошли донекле у опреку за захтевима модерне државе. Ова тврдња даје ми иовода, да учиним једну иримедбу на говор г. дра. А. ЕгерсдорФера. У иитању је она тачка молбеница, којом се моли, да наша влада дели саразмерну ирипомоћ српској православној цркви не неиосредно него преко врховног автономнога административног органа, нреко саборскога одбора у Ср. Карловцима. Мени је као известиоцу дужност, да нагласим, да се тај део захтева и молба темељи на овоме: Прво се тражи та припомоћ да буде еаразмерна према броју православних Срба у домовини, саразмерна према материјалним средствима, којима они обстанак и развитак домовинс и њезиног самосталног живота одушевљено,