Српски сион

стр. 164

„српски сион."

вр. 10.

домољубно и вољно потпомажу, а други момент у том захтеву лежи у том, што молитељи моле, да се та саразмерна припомоћ, односно делсње исте, преда аутономном органу српске православне цркве, врховном административном органу саборскоме. Ово се тражи не ради тога, што би се хтело игноровати врховно државно надзорно право, које је у свакој модерно-нравној држави опће признато, него ради тога, што би молитељи желили, да се при деоби те припомоћи узме обзира на целокупну потребу оних који ту потребу траже. Ту целокуину потребу држе молитељи, да је кадар бол.е да уоћи онај врховни орган црквени, који је дужан но иоложају своме, да има у сваком свом расположењу целокупност те цркве на уму. Државна власт, која води бригу о свим главнијим моментима јавнога живота црквеног, неће бити у сваком случају кадра, да свестрано просуди и омању нотребу. Земаљска влада не може улазити у такове нојединости, да знаде сваки и најмањи извор, којим се река аугономнога црквенога живота храни и натапа. Пе стога разлога, што молитељи желе, дс. се игнорује оно надзорно врховнч државно право, него што би желпли, да се та прииомоћ, која се даје, даје баш оним. који је заслужују, и да се та ирипомоћ обраћа само на оне цели, којима је намењена, за то би желили, да се та припомоћ даје нреко врховних административних органа срнске православне цркве. Да тај захтев не етоји у опреци са модерним државннм животом, слободаи сам, да ее нозовем на једап аналог, који је некада владао у Угарској при дељењу државне припомоћи иравославпој романској цркви. Колико је мени иознато, давала се једном приномоћ романској цркви по врховним аутопомнам органима тецркве, на они, који су на челу те цркве, раздељивали су ту припомоћ према нотребама појединих онћина, нојединих нарохија и појединих црквених лица. Је ли и сада у Романа у Угарској тако — не знам за извесно ; али мени је довољно да нагласим: да делен.е земаљске прииомоћи преко надлежног црквепог органа не тангира право врховног државног надзора. Дакле не стоји та тврдња г. предговорника, да се у том иитању молитељи држе привилегираног становишта из аутономне ексклузивности; они, стојећи на црквено-аутономном становишту уочују потрсбе своје цркве жпвлЈв, те жело, да

се тим потребама што боље доскочи, па зато и траже, да се та саразмерна припомоћ дели преко врховнпх административних органа њахове цркве. Високи саборе ! Дужиост ми је, да се осврнем и па неке тврдње свога поштованога друга г. народног заступпика дра. Мила Старчевића, који изјавом, учињеном именом чисте страпкс права, назива молитеље нравославне Србе из свију крајева паше миле домовине — „грчкоисточњацима", лојалне и домол.убним жаром задахнуте молбе њихове означује „нреузетим захтевима, који иду па то да створе државу у држави." Ја не могу ни одлучиије, а можда ни речитије одбити ову неосновану тврдњу, скинути ову осваду са молигеља, него ако ирочитам с дозволом вис. куће оно неколико речи, којима почиње молба иравославпих Срба из Лике и Крбаве, која је тако рећи родоначелник осталих молба, Из тих речи ће се онда вис. кућа најбоље уверити, да молитељи не траже, оно што траже, из разлога, што би хтели да створе „државу у држави," него, да молитељи траже да се нризна само оно, што је њима вековима светиња, оно, што је обележје њихове народности, траже еамо то, да се они у слободној уиотреби тога не узнемирују, да се једном ставе у потпуно уживање свих оних ирава, којима би били обезбеђени у уживању и развитку особина своје миле српске народности. Почетак те молбе гласи овако (чита): „Високи саборе! С даном утеловљења бивше војне Крајине краљевини Хрватској и Славонији природно је било, да се у срцу српеког народа бивше те војне Крајине разгрејале оправдане његове наде, е ће на сунцу уставне слободе народност српска у свим нојавима живота стећи у нроширеним крал.евинама Хрватској и Славонији мирног и закоиитог уживања, осигурања. Срнски је народ гајити смео ту наду тим више, што су његове вековне заслуге по земљу ову, домовину његову, неоспорне, никад у сумн.у недовођене, с највишег места најодлучније признаване. На деценије се већ броје од оног радосно дочеканог дана, када бивша војничка Крајина пзвину се из вековног напорног и крвавог војничког живота и зарадова се светлој јабуци уставне слободе. Деценији се броје, а ми с болом у срцу V дуП1 и још и данас казати морамо, да српеки народ у краљевинама Хрват-