Српски сион

С тр . 156.

„СРПСКИ сис№.

ЈЗ р . 10.

може се сасвим јасно видети, да се „браћа Христова" свугде разликују од апостола, те ие припадају њихову кругу. Одатле наравно излази, да Јаков АлФејев, аиостол Христов, не мол?е бити једно те исто лице са Јаковом, који се јасно разликује и одељује од аиосшола. Када сада и ово, што смо мало пре рекли, додамо оним чињеницама, које су нам браниле, да примимо тумачење неких католика и протестаната, да су „браћа Христова" деца А .лФејева, те тако из тих чињеница као премиса начинимо правилан закључак, то ће исти морати гласити сасвим неповољно ио те тумаче. Видели смо да они не могу доказати, ни да су се синови АлФејеви називали браћом Господњом, а ни да су иста „браћа Христова" опег нрипадала кругу апостолском, јер против њих говори и св. Иисмо и Св. Предање. Тиме смо завршили излагање и нобијање римокатоличког тумачења. Изпели смо тачку по тачку његову и сваку оборисмо јаким доказима, против којих они не могу наћи противдоказа, јер су црпљени са врела истине, црпљени из Св. Писма и доставерног црквеног Предања. (Наставиће се.)

0 узроцима ширења назаренетва СА. КОНКГЕТНИМ ПРЕДЛОЗИЈГА 0 ПОСТУПКУ ПГОТПВ ИСТОГА. Расправа Милана Попадића.* Много се говори иише и расправља о томе: како многи члановн негда тако дичног, Цркви * Закључком својим од 29. априла 1899. репшо је свештенички збор Кардовачкога протопрезвитерата, да ће на овогодишљем збору своме узети у претрес питање, о којем се расправља у овој расправи. Гоепода и браћа: Максим Живковић, парох Пово Карловачки, Милан Понадић систем. парох. помоћвик у Нојци и Симеон Аранидки парох Ст. Пазовачки, примили су се дулшости, да о томе питаљу збору реФерпшу и поднесу конкретне предлоге. Г. Попадић је у ту цел написао ову расправу и послао је нама да је штампамо, како би ее чланови збора могли за времена упознати са његовим у томе питању мислима и предлозима, те о њима спремити своја мигаљења, односно предлоге. У ту цељ доносимо ову расправу г. Попадића, нрепоручујући је пажњи целога нашега свештепства, а цонаособ у протопрезвитерату Карловачком. Зар не би интерес ствари захтевао, да у овом, не мало важном питању, и други протопрезвитератски збсрови изнесу своје предлоге и донесу своје закључке, те да их путем

и Православљу своме оданог народа срнског, сами себе одбијају од недара нежне мајке св. цркве наше православне, изалазе исиод крила лене вере своје нрадедовске и прелазе у назаренство, да тамо нађу снасења души својој. Сувише би оштро судили, када би тврдили, да је лена вера наша православна у народу нашем клонула, а црква нак да је немилом иостала; јер има предела народа нагаег, где је вера у својој старој чистоти, а црква је велика поштовања светиња. Али поред тога нашег блажијег иогледа, инак — са болом у души признати морамо, да је најезда те секте назаренске знатно у све крајеве Митрополије наше нродрла, па и данас нродире. Па када је то у истини тако, онда је време, да се на овој странпутици застане, и да се прво нађу узрпци: зашто народ нага ирелази у назарене? Када се то питаље регаи, онда треба, аналогно томе, испигати: Шта треба да се ради и како да се ностуиа, па да се Њива Божја оплеви од кукоља, а да се сабере родно клаоје чисте, праве и истините вере, љубави и ревности преиа св. богослужењу нагаем, а оданости и синовској покорности цркви нам иравославној, тој верној и строгој чуварици чисте и неповређене науке Божје — св. Јеванђеља. Питање то: загато народ нага у назарене прелази, јесте врло опсежно. То је једна студија, којој би много труда и времена посветити ваљало, да би се иста нотпуно регаити и расправити могла. По моме мњењу пак први и најглавнији узрок загато народ нага у онће у назарене прелази, јесте: болесно стање вере наше. Другим речима: у народу нашем данас већином је овладала ровнодушноет према вери и цркви својој, као и према милој народности и Српству своме. Цркве наше ири св. богослужењу већином су иразне. Онај свети занос за лепом вером православном, који је негда у народу нагаем мученике стварао, већином се данас угасио у срцу народа, нашега; па уместо тога ухватила је места у души његовој: хладноћа и успавано чуство побожности и љубави према својој вери, цркви и светињама. окружних протопрезвитера један другом у своје време еаопште. Ур.