Српски сион

Б р , 10.

СРПСКИ

СИОН."

С тр . 157.

То и таково унутрашње абнормално душевно стање — код већине чланова народа нашега — налази израза свога и у спољашњој девалвадији дркве своје и отпађивању од ње; у нехату и немару према вери, Православљу и Српству На но томе и плод те тако жалосне појаве у народу нашем, јесте то: да већини нижег сталежа народа нашег оскудева религиозно образовање, оскудева потпуно знање лепе вере своје православне и нраво и истинито разумевање науке јеванђеоске; оскудева му знање о оној најсветијој и најузвишенпјој мисији земног и рукотвпрног храма, који по наредби самога Бога — са св. Јеван1)ељем у руди — отвара нам двери оног нерукотворног храма небесног и вечног, дарства благодати и славе Божје. Зато они и ремете онај компас, који нам нут к јединству вере и утврђењу у истој показује; те по речима Апостоловим бивају: „Мала деца, коју љуља, и заноси сваки ветар науке у лажи човечјој путем преваре". (Ефесц. 4. 13). Да, часни зборе, ти чланови народа нашег, који тако лако напуштају веру своју прадедову и самовољно иступају из заједнице наше, коју црква наша одржава, који шта више и презиру цркву своју и њој су неблагодарни, која их је материнским млеком св. Јеванђеља хранила и одхранила и име им хришћанско дала, која их је са Богом познала, а душу и срце њи хово најсветијим осећајима побожности напунила; — ти чланови народа нашега, велим: заиста да су по уму, разуму, знању и разумевању вере своје — малена деца, када их може занеги и поколебати ветар лажне и тамне науке назаренске, у којој је тако јасна и очигледна она превара, да се царство небеско тако лако задобити може, и то баш нигде и никако друкчије него с њима у заједници у скупштини њиховој. Но можда ће когод рећи: ту је школа и црква, ту је отворено поље за свештеника, да развије свој најобилатији рад у Винограду Господњем, да у срца поверене му дечице тога маленога народа — усади знање праве и истинпте вере, срдачне и нелицемерне побожности, љубави и оданости црема цркви својој нравославној, да им усади у срце понос према милој народности и Срнству своме. Узмимо да вредан катихета и свештеник, свестан високога позива свога. сав труд и ревност

своју уложи на ту, доиста нрву и најглавнију дужност своју свештеничку, те да је дело то и труд његов и успехом крунисан; то која је вајда од свега тога, када се свештенику неда прилика, да тај тако благотворни и корисни рад свој за народ и дркву може и даље редовно у пофторној школи продужити, а за тим са одраслом младежи у све недељне дане кроз делу годину науку вере обдржавати, те тако у томе раду своме целину имати и подмладак иоверене му пастве — ту узданицу народну — од ранога детинства до потпуног узраста у вери учити, на редовно похађање цркве одушевљавати, народносну свест у њима -будити и у лепом Православљу и с њим скопчаним лепим обичајима нашим народним -— челичити. Тако би то било, да је тако. Но ми пак видимо да у црквено-народном животу нашем сасвим друкчије бива. Наиме: Срнче сврши основну школу и потребно знање у веронауци получи, и под руководством савеснога и вредног катихете свога наоружа се у сва оружја духовна, како би у животу своме могао на супрот стати сваком непријатељу вере, цркве и Православља свога. Но чим се то ђаче српско ослободило обвезности законом прописаног редовног похађања школе, цркве и учења веронауке, оно је ол;мах, по упуству сво.јих родитеља, на домаћи посао нрионуло, и то у такој и толикој мери, да никада више — осим највећих празника — у цркву не долази. При томе пак меродавне власти већином слабо пажње томе поклањају, да школска младеж законом нроиисану недељну школу, а одрасла младеж нак науку вере редовно похађа, где би се свештенику најлепша прилика иружила, да са повереном му младежи веронауку понавља, те их тако у знању и разумевању истога предмета све више и више усавршава. Зато ми у црквама нашим при св. богослужељу најмање видимо онај дез народа нашег, који треба да је највише заступљен у цркви својој; ми врло ретко гледамо у цркви при богослужењу младеж нашу — ту узданицу народну. Она неће да се у своме св. храму учи у вери својој, да душу своју занавља поносом Православља свога, да се учи чистоти срца, смерносги, кротости и свима другим хришћанскиа врлинама, ко.је најв.ећма младост красе. Она се од те најглавније и најсветије дужности своје Хришћанске са овим речима испричава; нисмо ми