Српски сион

С тр . 158.

Б р . 10.

стари да у цр^ву идемо, код нас није обичај да млад свет у цркву иде. Такву дакле равнодушност орема вери и светињама својима и небрежљивост у похађању цркве своје из тога младићког доба свога, иреноси младеж наша — по удомлењу своме — и на. породични живот свој, на доба младога Србина и Српкиње православне. Шта више у томе добу своме многи из народа нашег похађање цркве своје сасвим напуштају, те и на највеће празнике у њу не долазе; јер су се сада и те обвезе ослободили, те не морају, као у добу млацићком, своје лепо и раскошно одело и накит у цркви иред светом показивати, ради чега су једино многи у томе младом добу своме и ишли у цркву. Таквом једном, душевно сасвпм занарложеном човеку нашем, у средњем добу живота његова, који од свога венчања никада у цркву долазио није, коме од знања веронаучног — из школског му доба — ништа цреостало није, који врло често — не са кривице свештеника свога — него са свога сопственога нехата и немара, није своје знање у вери и право и истинито разумевање јеванђеоских истина богатио са најбогатије трпезе св. Јеванђеља, нити је пак хтео слушати: о вери, добрим делима, покајању и царству небеском у цркви својој православној; — таквом, дакле јецном Орбину православном —- пристуиа фанатизовани мисионар назаренски, тутне му у руке св. Иисмо у српском преводу, хвали његово особито лепо и течно читање. указује прстом на извесна места св. писма, која назарени у заблуди својој против свештенства и цркве наводе, те по извесном неком начину, са простим народним речима почне му говорити: о вери, кајању и царству небеском, те га позива у њихову заједницу — у скупштину; обећаје му, да ће са тако лепим читањем својим код њих далеко дотерати, да може временом постати њихов нроповедник и старешина. Та и таква пропаганда, од стране мисионара назаренскога, много се пута понавља. Он не нанушта жртву своју, но узастоице за њом иде и мами је у јато своје. Напослетку, у души маловерног православног Србина, који довољно не познаје ни веру своју. као ни оне дивоте и чари духовне, које нам нружа вера и црква наша православна, рађа се сумња о спасоносној мисији цркве своје, цо томе настуиа

колебање у души његовој; он подлеже искушењу лажног апостола и — пође у скупштину. Мисионар назаренски још не мирује. Сад му доводи у кућу неколико најбољих певача и певачица из збора њиховог, те они из „Харфе Сионске" невају и православном Србину нову веру сладе. Наступа ирелом. Православни Хришћанин, који је и иначе за своју цркву сасвим мртав био — јер је никада није похађао, нити је пак св. тајне примао •— под утицајем маловерности и хладноће према Иравослављу свом, иод утицајем само.љубља свога, да ће у дружини назаревској какво часно место заузети, коначно раскршта са вером и црквом својом и ностаје окорелим назаренцем. У тима напред побројаним фактима налазимо ми узрока тој веома жалосној појави у народу нашем, да међу онима, који отпадају од вере своје и у секту назаренску ирелазе, већином се налазе млађи људи у добу од 30—40. година живота свога, који су иначе редовно основне школе свршили, те потпуно читати и писати знају, па су неки од њих радо и лепу књижевност своју пратили. Ако је пак гдекоји од тих младих људи иначе црквен човек био, те тако знање своје у вери православној није занемарио, него се у томе још усавршавао, па шта више знањем својим и услуге цркви својој чинио и појањем својим благољепност службе Божје увеличавао — те при свему томе инак отпао од цркве своје и к назаренству прибегнуо; то је он често учинио зато, што му се није испунила жеља његова, да буде или сталан певаи црквени са платом, или перовођа црквено-општински, или друго шта слично томе, што је са личном коришћу или самољубљем и часгољубљем скопчано. Дакле, млади Орбин тај прешао је у назарене за инат, да — ако не користољубље, а оно барем своје самољубље и сујету задовољи. Из до сада реченога јасно се увидети може, да је иојави и ширењу назаренства у простом народу нашем први и опћи узрок тај: што народ наш не зна и већином не разуме вере, што не познаје довољно цркве своје. А то бива зато, што се народ наш отпадио од дивних и побожних обичаја својих народних са вером и народношћу својом тесно скопчаних — што је напустио цркву, те у њу никада или пак врло ретко долази, једном речи: што је вера у народу нашем оболела.