Српски сион

Б р . 10.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 159,

Делимично пак неки чланови из простог или занатлијског сталежа народа нашег прелазе у назарене из тога разлога, што их и сама та помисао, да ће они тумачити Јеванђеље, да ће постати : учитељи, проповедници, старешине, па и пророци назаренски —; сама их дакле помисао та — опија и заноси, те неодољива нека чежња за славом том вуче их к циљу тих славољубивих жеља својих. Пошто се пак из непохађања, цркве народа нашег рађа и његово незнање вере, неразумевање св. Јеванђеља и значаја дивних обреда цркве наше, као и изумирање чуства за своје Српство и Правосла,вље; —то се онда сасвим поуздано тврдити може, — да је малаксалост и оболелост вере, и небрежљивост у похађању цркве корен и мати назаренству. После овога као најглавнијега узрока ширењу назаренства у народу нашем, све оне друге неудаће, мане и недостатци како у унутрашњем животу саме цркве, односно у делању и раду заступника њезиних; тако и у сиољашњем животу како дотичних фактора, тако и осталих чланова народа нашег — нису толико узроци самом отпадању његовом од вере своје прадедовске, колико су узроци већем и рапиднијем ширењу и укорењивању те секте у народу нашем. То су узроци са којих у средини нашој јачају и све већега полета добијају крила, мисионарства назаренског, које није поникло у народу нашем, него држим да је тенденциозно са стране пренето, па и данас се преноси у народ наш, у тој намери, да се обори лепо Православље, а с тиме уништи и дично Српство наше. Но сад да пређем на започети задатак, те да расветлим споменуте мане и недостатке наше са којих се непријатељ вере наше међу нама тако јако одомаћио. (Наетавиће се).

Тумачење речи и назива, који се у црквеном језику употребљавају. Но Михајловском „Словару" и другим изворима ради Ст. С. Илкић. (Наставак) 0. Оаваи>д — је јеврејска реч и значи силе, војске. Овим се називом означава све што је стзорено видљиво и тачно уређено као

војска, а исто тако и све што је створено невидљиво т. ј. ангели. Саваотом се назива Бог — Господћ (глкацЈд —, јер је Он господар над силама т. ј. створитељ и управитељ видљивог и невидљивог света. Оаккоск. — Грчка реч значи — вреЛа, џак, а такође се њоме означава и тесна, жалосна хаљина. Сакосом се назива у цркви горња одећа архијерејска, која је слична кратком стихару. Грчки цареви, кад год су у цркву ишли, облачили су сакос, за знак смерности и понижености своје пред Богом; одећом овом одликовали су они с почетка највише црквене достојанственике — патријархе, за тим митроиолиге, а вреиеном ушло је у обичај, да ју употребљавају сви епископи без разлике. У Русији је заведен сакос у општу употребу, тек од доба Петра Великог, а пре тога су га облачили само патријарси и митрополити, а остали епископи су служили у обичним свештеничким фелонииа.*) Оа/иогиасенх. —- Самогласнима се називзју стихире, које имају свој соаствени напев. Ок 'ктнл{нх — је исто што и ездпости« ларш (в. дотичну реч). Ок-ктилћничнк1А (Иолитку. — Овако ое називају молитве, шго их сввштеник чита пред царским дверима на почетку вечерње, док се у певници чита предначинателни исалом. Светилничнима се називају с тога, што се читају у оно доба, у које се због недостатка дневне светлости, осветљава црква запаљеним свећама. О еаш,(н.никј (в . У(реи). О к а И1,1 н н о д -к и ст к I ( — (в. Лит^ргЦ вкррТстТл). О едл(ицл — је збирна именица, којом се назива скуп седам дана, који се у обичном животу и недељом назива. У цркви се под недељом подразумева само први дан седмице — дан воскресни, који и у самој ствари јесте недељни дан, дан у који се не ради, не дела. Црквена седмица. почиње суботном вечерњом, а завршује се деветим часом следеће суботе. Годишње бројање седмица почиње се од празника педесетнице, односно од понеде« оника иосле силаска Светога Духа (другога дана Духова), те услед тога изгледа, као да су недеље последњи дани у седмици. Али ова привидна неумесност исправљена је тиме, што се не броје седмице, већ недељни дани; према