Српски сион

Стр. 178

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 11.

земном животу — особито у младости својој — кроз дуги низ година непрестано греши и тешкпм неделима душу своју терети. Па кад се једном прене и увиди понор, у који ће да се сурва због греха и покварености своје; кад му сва недела његова иза|у иред очи, те га грижа савести мучити и кињити почне, то онда, често, грешник тај из дубине очајне душе своје кличе оне аностолове речи: Ах мене несретна човека! ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7. 24). И очајник тај тражи нута и начина како да утиша узбуркане таласе од гриже савести своје, како да умири душу и срце своје. И томе и таквоч очајнику нриближује се мисионар назаренски, те га свом силом заблуде своје убеђује, да ће он наћи потпуног олакшања души сво.јој, и оправдања пред Богом у новој вери; само нека сваком оном, коме је ма каква зла у животу своме учинио иризна то и опроштај од њега измоли, па нека ступи опда у заједницу назаренску, те ће кроз препорођајна средства чистилишта његовог постати светим и праведним човеком. У таквој прилици Србин нравославни, који никада у своју цркву не иде, те тако не нознаје довољно веру и учење цркве своје, или га иак о томе свештеник учио није; нити пак осећа он киомир оне благодати, коју нам вера и црква наша православна за спасење наше иружа, или га заслепљава лично користољубље и самољубље; — у таквој прилици, велим, Србин тај заборавља на то, да нежна мајка црква наша православна има најближе и најлековитије мелеме за греховне ране наше, у којина, ма како ми тешки грешници били, ма и најцрњи грех на души својој имали, своме греху кроз цркву своју са искреном исповеђу и срдачним кајањем милости од Бога и опроштаја задобити можемо. То све, велим, заборавља прарославни Хришћанин, те немогући одолети грижи савети своје за зла дела, иде да тражи оправдања и спасења тамо, где тога нема и не може бити, иде у назаренство, да тамо лажном обманом утиша прекор савести своје. Вашто пак то тако бива, зашто се од греха болна душа православног Хришћана не прихвата тих најлековитијих мелема, које му у изобиљу пружа рођена мајка, св. црква наша, него исте тражи и — по великој за-

блуди својој — и налази, код туђе мајке, мајке не рођене; томе свему није узрок свештенство, јер је оно — као посредник између Бога и људи — увек вољно и орно, да искреном исповеднику својих грехова и срдачном покајнику за исте измоли од Бога опрсштај грехова његових и влашћу даном му од Бога од истих разреиш га. Но ипак у деловању свештенства као извршиоца светих тајана, има један недостатак, који мисионару назаренском пружа једно моћно средство, кроз које жртву своју — баш из круга тих припознатих злочинаца — често врло лако задобија и у јато своје одмамљује. Тај недостатак лежи: у нреподавању тајне нокајања вернима од стране свештенства, односно у непотпуном и иовршном исповедању својих парохијана ради примања св. тајне причешћа. Држим, да је у свима свештенодејствима свештеничким, један од најузвишенијих и најсветијих момента, кад свештеник у тајни иокајања бива сведоком пред Богом за све оне грехе, које исповедник кроз њега самом Богу исповеда; те се тако он ставља у положај душевнога лекара, да ране греховне души чове^овој нанете — вида и лечи. Но може ли свештеник болну од греха душу човекову лечити, кад он о гресима исповедника свога не зна, нити их исповедник духовнику своме казује, нити га пак он о гресима пита ? У самој пак ствари како се данас већином практикује, и нема исповеди, него се над исноведником очига једна или две, или нак више пута само она: „разрешителна" молитва; и тајна је нокајања готова, — исиоведник се припушта св. тајни причешћа. Ма како лепо свештеник претходно беседио народу: о покајању, о потреби и важности св. причешћа, као хлеба душевног; све ће то можда моментално упливисати на срна пастве му, али плода никаква принети неће. Јер као год што је човеку лакше кад се у јаду, беди и невољи света овог другом изјада; тако и душа човекова: јадна, бедна и очајна од греха, тражи да се изјада, јад и очајање своје коме повери. Па може ли душа тако очајна коме се бо.ље изјадити и ране своје греховне открити, него духовнику своме у св. тајни пока-јања, где се Хришћанин кроз свештеника свога самом Богу исповеда! Но у недостатку оваке нраве, истине и законом прогшсане исповеди, на који недо-