Српски сион

Бр. ] 1.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 179

статак мисионари назаренски врло радо прст пружају; — није чудо, ако често слаба и заведена душа православног Хришћанина поклекне, те у назаренству потражи одушке јаду и вапају свом душевном, па постепено долази до тога кривог и лажног убеђења, да ће грижу савести своје за почињена зла дела, једин) у заједници назаренској уталожити; те се тако духовно нреиородити и обновити. Дакле, недостатак у хранењу и неговању душе, односно у пробуђивању религиозне свести у свима фазама живота народног, од стране свештенства бива много пута узрок отпађивању народа нашег од цркве, те и ишрењу назаренства у крилу њезином, и одбацпвању Православља. У гвези с тим исто тако и недостатак у неговању народносне свести народа нашег уколико то у делокруг свештенства сиада бива такођер узрок тој жалосној појави у нанароду нашем, да се поједини чланови његови, тако лако растају са дичним именом својим српским и милом народношћу својом, која је са вером нашом тако тесно скопчана, и које нам најсветије аманете: веру, име и народност сачува до данашњаг дана, па и данас чува св. црква наша православна. Но не само да најревноснији рад и деловање свештеника у цркви и ван ње, у свој области звања и високог му позива, много допринаша, да се улепша, прошири и учврсти зграда Православља нашег тако, да је никаква најезда непријатељска, па ни назаренска, не би поткопавати могла; него још и сиољашњи, приватни живот свештеников особиге важности има има и служи као мерило за углед и достојанство његово, као и за благостање и напредак цркве и нравославља нашег. Ако је живот свештеников и на дому и у парохији и свугдз где год се он нојави: чист, уредан, моралан, у сваком ногледу угледан и умерен, љубазношћу, миром и слогом задахнут; — то се онда тиме од стране његове ноставља чврст и непробојан бедем, кроз који никако у цркву и народ наш не би могао продрети непријатељ вере и цркве и Српства нашег. Наиротив пак, ако живот свештеников не стоји на висини морала, ако није украшен ни једном врлином, која треба да, га краси као нравога свештеника и пастира народног, ако живот његов тоне у понор свију страсти и

жеља телесних и светских; — то зар не ће то бити врло често узрок побијању угледа и достојанства свештеничког народу, те према томе и иостепеном хладнењу народа нашег према вери и цркви, па по томе и бржем оцеилењу његовом од цркве своје и прелажењу у назаренство!? Делимично, дакле, свештенство носи на себи одговорност због ширења назаренства у народу нашем. Остало би још да се докаже — као што је у овој раснрави напред речено — да свештенство у опће и није криво појави и тако рапидном (?) ширењу назаренства у народу нашем. Но то се јасно из оних редова расправе ове прочитати и проучити може, где смо говорили: какакав треба да је свештеник и у високој служби својој у цркви и ван ње, као и у епољашњем животу и опхођењу своме са повереном му наством. На ако је свештеник заиста такав, какав треба да је, ако — колико год више као човек може — чува светињу позива, као и достојанство чина свога тако, да му нико не би могао рећи, е је чина свога недостојан; — то онда држим, да тај и такав свештеник мора ослобођен бити од те и такве онтужбе, да назаренству контигентна пружа односно да је он крив, што му се у иарохији назаренство шири. Но што се ииак у парохији тако једнога, у сваком погледу ваљаног свешгеника назарена налази и број истих расте, — то бива зато, што је свештенвк тај у парохији тој већ затекао назаренством окужено стадо своје духовно. А што се пак у парохији му, —- поред свег његовог благородног и корисног рада, ипак назаренство шири; — то бива опет често зато, што и други позвани фактори на пољу томе не потпомажу свештеника свога у његову раду и високом, — али тешком позиву пастирском. Јер, опште име пастир, у смислу св. Јеванђеља, приписује се не само духовним лицима: свештеницима, којима је поверено старање о душама људским; него се исто име придаје и свакој личности или светској власти, којима је такођер поверен народ, да се о добру, срећи и напретку његовом старају. Но пошто је пак права и истинита срећа сваког појединог човека иостигнута онда, ако је душа његова у побожности и богобојажљивости васпитана; и однегована; — то су онда и па-