Српски сион

С тр . 194.

ч „ СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

и задовољства, кад се у цркви својој наслађује течним и правилним читањем аиостола, те дивне и свете науке апостолске, коју нам св. црква наша иружа у језику црквено-словенском. То задовољство душе православнога Хришћанина двојином је веће онда, ако је он у детинству своме у школи својој поцрнео уз знање још и најпотребније разумевање црквено-словенског језика, тако, да може и да разуме, а уз брижљиву нроповед свештеникову још и потпуно схвата и протумачи поједине моменте св. богослужења као и лепих обреда св. цркве наше православне. На баш ти предмети: црквено појање и црквено-словенски језик, који служе као лепо средство за буђење чуства побожности као и привржености к цркви деце, на и самога народа нашега; садрже се у основној школи нашој. Споменуте дакле дисциплине но школском закону (од 31. X. 1888) спадају у ред наставних предмета ниже пучке школе, те су као такве поверене раду и делокругу српско-православног учитељства нашег. Но да ли учитељетво наше на комуналним школама у опће право и потпуно схвата вредност васпитања у иог.теду: морала, плбожности као и буђења религиозно православне и народносне свести иоверене му Српчади; то о томе ја нисам позван суд свој изрицати. Но ипак нека ми је дозвољено, — да на темељу многих конкретних случајева као и сопственог посматрања школе и живота њезиног — тврдим, да је поље то од стране многих наших учитеља у народној нам школи врло запарложено. Многи учитељи ни мало пажње томе не поклањају како им се ученици ван школе, на улици и јавним местима понашају. С тога није ни чудо, што се и пред очима њиховима често догађају груби морални прекршаји ученика њихових, као: јавно опијање при дружичалу, пушење, коцкање, непоштовање старијих и т. д., према чему су наставници њихови често сасвим равнодушни. Исто тако многи учитељи не потпомажу и од своје стране свештеника, да се у млада и нежна срца школске дечице усади обилато семе иобожности, љубави према цркви и Православљу своме, оданости и пожртвовању за име и милу народност своју српску. Зато нам на много места у школи нашој упадају у очи ти

жалосни појави, да деца без икакве побожности појимања светиње св. храма улазе у њега, те на богослужења не долазе из свога сопственог побуђења и љубави према цркви, него на то силом притерана. А ако и дођу на богослужење то неуредно и немирно стоје, за време св. богослужења улазе и излазе из цркве, и тиме — како светињу храма тако и побожност верних — нарушавају. А да и не сиомињем како старија деца наша у комуналној школи од Орбина наставника свога — или врло мало или нимало не слушају и не уче што год из своје орнске повеснице, нити пак коју српску народну песму на изуст знају, што би све као врло моћно средство за буђење народносне свести и челичење у Срнству —• послужити могло. А како пак многи комунални учитељи и учитељице у школама нашим испуњавају дужности своје у погледу обучавања деце у црквено-словенском језику и црквеном појању; — то се о томе сваки уверити може, који само ма једанпут присутан буде нри св. богослужењу у многим црквама нашим. Утисак, који после св. богослужења са собом из св. храма понети мора, јесте тај, да многи чланови учитељства нашег у комуналним школама не схватају васпитну вредносг ових двају предмета, те их и не негују са правом вољом и потребним одушевљењем. Зато и видимо, да је у многим сеоским црквама нашим читање апостола од стране школских ученика сасвим неспретно и погрешно; а појање пак њихово у неким црквама сасвим је искључено, те ту сам учитељ или појци поје, а где исто и постоји ту је често сасвим невешто и нескладно тако, да одмах на први поглед упада у очи, да дотични наставници са предметима тима у опће или ништа не раде или врло мало и овлаш раде. Из овога до сада реченог види се, да се многи чланови учитељства нашег у раду своме ограничавају једино на ону круту службеност, коју им школски наставни илан и распоред часова прописује. Дочим пак ван тих службених часова школских на пољу морално-религиозном — што треба да је највиши идејал сваког умног педагошког раденика, у оиће на аољу верског васпитања ученика својих многи чланови учитељства нашег врло мало рада показују, те у томе — да се црква и