Српски сион

Бр. 12.

„СРПОКИСИОН."

стр . 195.

благољепност службе Божје уздигне — у томе велим, вредног и ревносног свештеника мало потпомажу. Врло се радо нружа ирст на оног свештеника, који никада реч Божју у цркви не проповеда, те се за њега вели: „само паки и паки и ништа више," па се на то од стране наше интелигенције — надовезује још и ово: „Зато, што пасгир тај не даје душевне паше духовном стаду своме са богате трпезе св. Јеванђеља, зато стадо његово тражи исту пашу, ма и у конфузном учењу секте назаренске." Проповедање слова Божјег — није прописано (?) свештенику у најстрожију обавезност, ,јер још ниједан свештеник — зато што не ироповеда — није окривљен и од своје власти свргнут био. Али ипак то је од сваког свештеника најсветија и најузвишенија дужност високог му позива —• свагда, захтевала, и данас захтева, то му је и духовна власт његова свагда на срце метала; те дужности многи се свештеник и сам из сопственог побуђења свога свагда највољније прихватао, па исте са и данас прихвата, јер је потпуно уверен, да се у истој најсветијој дужности његовој и сами живот цркве садржи. Тако. и . учитељи наша дужни би били .да у своме светом и узвишеном раду, као трудбеници на пољу васпитаља уопће — и осим службених часова — иолажу чврсти основ верског васпитања у млађана срца ученика својих; те да уз свештеника буду вредни неимари и речју и делом за дозиђивање, улепшавање и украшавање целе зграде моралног живота народног; да са свештенпцима заједно опорављају и узвисују духовни живот и успавано чуство побожности народне, тиме, што ће и од своје стране ма и „рп\ т а<;а (1Ш §'еп1Га" живо на томе порадити, да се у оиће на највиши степен сјаја подигне велељепност службе Божје. То је учитељство наше уз припомоћ свештенства учинити и дужно, тим пре, што је са назаренством у народу нашем угледала света и нека назаренска несмарица — тако звана: „Харфа Сионска", која на жалост велике насладе цружа читаоцима својима назаренима. А певање пак у њој садржаних иесама врло се брижљиво негује и са неким заносом распростире у кругу оних људи, који су до скора били дични и поносни Срби нравославни, те су се као такви заносили и по-

носили дивним песмама и стихирама својима православним. Поново наглашавам: учитељство са свештенством дужно би било свагда — а особито сада •— живота духовнога у народ свој уносити и из летаргије душевне га будити, тиме, што би са свима склама својима орно и вол>но на томе порадило, да се лепо црквено појање наше из школе народне и у народ наш унесе тако, да цео народ наш и цркве наше сложно и громко пропоје и Творца свога славити почну. Занемарују ли пак многи чланови учитељства нашег ту дудужност своју са стране верске, онда су и они делимично — као и немарни свештеници — криви, што се рони камен по камен из граде нашег лепог Православља, те што народ наш у назарене ирелази. Но држим, да не би било право, да се — са ове данашње малаксалости простог народа нашег у вери својој православној, као и равнодушности према њој и хладноћи према светињама својима и имену своме, из чега се баш у средини његовој и назаренство развија; — да се ради свега тога сва кривица сваљује на свештенички и учитељски сталеж, на сталеже од којих се, од сваког члана народа надцеЈунајвише . захтева, али се нико од позваних не стара, да се та два тако важна фактора у народу нашем поставе на сходну и потребну висину, како у погледу научно-моралном, тако исто и материјалном, те да се тако оспособе и омогуће, да — и високом позиву своме, а и очекивањима народним од њих задоста учинити могу. (Наставиће се.) Одговор брату свештенику Н. С. на његова питања из пастиреке пракее. Љубазни у Христу брате! Ви сте. у иисму вашем од 4. (16.) децембра 1899., уирављеном на моје име, изволели рећи: „хоЛу да вам поменем ова питања, која Иете ви имати доброту да решите у „Сриском Сиону и . Жељи вашој нека је, овиме, удовољено. Почећемо, велите, крштењем. „ У Милашеву ираву (канонском) стоји, да кум не може бити: малољетан, иноверац... А код нас је реткост иравославни кум. Један је Бог — вели наш прота — а ми морамо п снисходитџ и слабостима