Српски сион

В р. 14.

Стр, 219.

макар и најмању градску опћину 12. и 13. вијека, па ћете ту видјети све, што се и данас толико жели, наћи ћете потпуну и праву демокрацију, народ, који сам собом управља. трошкове своје уређује, суце бира и војску своју издржава. И религија је била прва, која је ту власт слободног народа благословила и чувала од објести власти. Нема ниједне одлуке црквене, која би осуђивала који облик владавине, законито право ограничавала, слободу осуђивала, јер је религија стуб истине, а истина основ слободе. Зато каже ЕгаикНп: „Добро се чувајте оних, који народ од вјере отуђују, јер кад отуђите народе од вјере, сами ће они себи ланце саковати." А један јв опет примјетио: „Не затварајте врата храма. Онолико, колико затворите врата храма, мораћете отворити врата тавница и галера". Видјели сте досад, драги ученици, колико су оправдане оптужбе и погрде против вјере хришћанске. Она вјера, која је најсавршенији систем етички, све је те морала дочекати, јер сумња и невјеровање од увијек и свуда шири свај отровни задах у намјери, да сруши цркву, — али јој нахудити не ће, јер је оно дјело Божје. Сумља је једна од најљућих рана, од којих болује наше вријеме. Она је страшна само у рушењу, али је потпуно немоћна, да да створи што ново и боље.* Невјеровање опет мисао је без реалности; дух људски код ње не остаје, него тражи што друго, чему онда вјеру своју поклања. Јер када се истисне вјера из срца, — невјеровање се на њезино мјесто утисне. „Све је добро за онога, који ништа нема" — вели Басог(1аГге. Да се само у Христа не вјерује, в.јеровало се бесрамним учењима гностика и безбожним ВолтероЕима. Људи вјерују Симону Магу, а не вјерују апостолима; цар Јулијан Апостата оставља вјеру хришћанску, а с друге стране опет стрепи са судбине, коју хоће да прочита из дробова својих жртава. Кад се Средњи вијек у вјери усколеба, никада боље лажним пророцима и врачарима. У 18. вијеку, вијеку наружника вјере, видимо Ма1чцт а (1' Агдеи^-а, гдје се боји броја 13; слободњаци духа данашњега времена о цркви ништа не ће да знаду, али се зато цијелом душом одадоше спиритизму; * Овдје треба разумјети практичну сумњу, дочим је спекулативна сумња, као тежња за истином, дозвољена. (ТЈШвептапп.)

исмијавају пророттва, а вјерују у магнетска прегсказивања; не вјерују у анђеле и ђаволе, а хоће да се друже са духовима столова, који говоре. Ето ! изгубивши ти људи вјеру и здрав су разум изгубили. У све се друго вјерује само не у истину; прима се свака заблуда, свака лаж, особито онда, ако је наде на какву забаву или корист. Међу невјернике рачунају се и они, који су сасвим равнодушни према вјерским стварима. Нете је сам признао : „Индиференти и тако звани мудри људи, који не ће да кажу мишљења свога о Богу, прави су безбожници. Ночетак и свршетак је свију ствари Бог". Сумњајући у правом смислу не ће да га другп уче, а сам се опет боји истине н саставља сам себи вјеру према жељама свога срца. Једном младићу, који је сумњао у божанство овако говори Платон: „Ни ти, ни твоји другови нијесте први, који тако мишљење имаду о божанству, него у свако вријеме, кад више кад мање, нашло се таких, који су од болести те боловали као и ти. И пошто сам се ја много с њима дружио, то ћу ти казати, да није никада ниједан, који је у младости својој порицао божанство, истрајао до старости код тога мкшљења, с тога ти ја савјетујем, да у времену до тога не иокушаш богова ружити." И онима, који сумњају и онима, који су равнодушни или невјерници заједннчка је идеја: никакве религије не примати или је сматрати предрасудом. која се још може дозволити незнању наших предака, данас пак више смисла да нема. У очима је њиховим човјек, који је вијеран религији својој, на стражан дух, коме је непознат прогрес свих сгвари. Оваки људи од велике су опасностп и по породицу и по отаџбину и друштво. Вриједно је и важно, да се у кратко забавимо код тражења узрока невјеровања изказивало се оно ма у каквој форми и начину — јер ће наш посао тај још јаснијом начинити слику оних људи, који су налик онима у паклу, којих небо не прима, а пакао их од бацује". (Данте) Први је узрок невјеровању гордост човјечја, која је и удаљила човјека од Бога и учинила га поклоником себе самог. Она је душа оне науке, која води пантејизму и материјализму. У осталом може бити ипак невјерника, који нијесу горди, али се ипак може устврди-