Српски сион

С тр. Ш.

.ОРПСКИ

сион.»

збр. 14.

ти, да би мање невјерника било, када би кање гордих људп било. Узрок иаду нрародитеља наших јесте, што су хтјели знати што и Бог. Јеванђеље опет каже, да ће истине, које су нијешша и онима на сиси јасне и разумљаве, гордиаа сакривене бити, јер надутост духа увијек разум потавњује. „Свјетлост је за свако око, али није свако за свјетлост", — каже Ге1сћ1ег81е1)еп. Гордост помрачава духовне очи наше и тијем нас вуче на многа грјешна дјела. Прва је пошљедица њиховог ограниченог знања, што хоће све да нроникну, али, као што каже Ји1ез 8Јтоп, мали су духови они, који хоће све протумачити и све разумјети. Други је узрок невјеровању иезнање. Немамо овдје на уму оних људи, који због разних неприлика немадоше прилике, да се поуче и васиитају, а не мислимо ни оних младића, који, научивши њешто аритметике, физике, химије и историје, подузимају се, да ријешавају и најтежа религијозна питања и то још са већом сигурношћу од великих умова, не мислимо дакле тих, него оне учитеље знаности, који осуђују и с таким омаловажавањем религију одбијају. 19 стотина година броји религија отпоре, бојеве и тријумфе; свуда је готово раширила своје догмате; бранили су је и вјеровали јој највећи духови. И она је увјек остала нетакнута и непобијеђена! Но, да ли су ти учитељи одговорили довољно на доказе, које даје религија за божанско поријекло своје ? Да ли су протумачили и доказали, да је оснивач свете дркве варалица и фанатик ? Да ли су побили истинитост чудеса Његових, која Јудеји и незнабошци потврдише и како могаде 12 сиромашних рибара у најпросвјећенијем вијеку царевине римске клањати се на крсту распетом човјеку као Богу? Како да тако морално пали народ драговољно прима најстрожији морални закон хришћански и како да дванајест рибара сруше толике филозофске системе ? Има људи, који су додуше много радили о наиретку знаности, док о религијозним предметима нлшта не знадоше, а ипак су се наметали за суце вјере. И што је веће било њихово незнање, тим су себе више то право приписивали. Онај, који ништа хиаи.је незна, не говори о њој. Страх говорити о ономе, о чем се ништа незна, ра^а се у човјеку ушљед добрих инстиката, — то је тако рећи при-

родни закон. Кад је пак говор о религијозним стварима, — онда је сасвим друкчији закон, — ту се онда нађу и звани и незвани, стварају се закључци по унапред скованим и измишљеним премисама, једном ријечи разум, прекрасни дар Божји, руже и каљају. Кра.ј потпуног незнања можемо метнути и иоловно знање. Највеће незнање није оно, које ништа незна, него оно, које мпсли, да нешто знаде. Таке су врсти извјесни писци наших дана, који су у знаности нешто надрли и напунили главу енциклопедијским стварима — па се онда мудрацима праве. Религија им је пак ствар скроз непозната или ако што и знаду о њој, све то знање сабралису и сабили у шупље софизме. Оваки су људи најопаснији за религијозни живот, јер се никада можебити није толико писало против вјере као данас, нити се икада више поклањала вјера стварима таке врсти као данас. Уз слабост разума узрок је невјеровању и слабост воље. „Људски разум" — каже Васоп — „није чисто свјетло, нзго га. потавњује воља и афекти." Данашњега дана са ових се страна чују гласови невјеровања. И доиста није слаб карактер, који се умије одупријети поругама безбожника и усред толиких завађања вјеру своју сачувати. Жалити је свакога младића, који крај толиких опасности у живот ступа! Ту ће он видјети побожност у смијешност завијену ; чуће, гдје се са претварања криве они, који вијерно врше религијозне дужности, као кад би се имало користи какве у данашње се вријеме правим хришћанином показпвати! Гледаће тријумфе безбоштва, гдје оно још и чашћу служи ! Хоће ли сада млад човјек имати снаге правим се хришћанином исказивати? Из почетка ће га додуше савјест задржавати, да не гријеши, али мало по мало осмјелиће се; он ће постати невјерником, алп не из освједочења, него из страха пред људима, код којих хришћанство није више у моди, — он ће дакле жртвовати увјерење своје пред страхом покудне ријечи. „Слушајте", казао је један филозоф прошлога вијека на самртној постељи, „слушајте, дјецо моја, наук, што вам га дајем. У овоме часу признајем ово, заклињем вам се пред Богом, кога сада хоћу да примим, пред оним Бџгом, који ће ми судити; кад сам се год у ријечима својим, у списима својим показао као никакав