Српски сион

Бр. 17.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 277.

тријарх Георгије неуморно председавао и послове вешто руководио, а изложено је верно у извештајима Саборског Одбора о раду томе од год. 1800—1900. ЈНде говоре факта, јаеном и необоривом истином — ту злобни језици и пакосна пера узалуд изврћу, црне и клеветају. Неуморно настојавање патријарха Георгија Брапковића :да црква наша након 30 и внше година дана до^е до сталнога устројства своје автономије — прибележио сам себи у безброју верних бележака у свима оним поверљивим договорима, у којима сам од год. 1890—1898 као саборски посланик учествовао, делом у Ср. Карловцима на позив патријархов, делом пак у Будапешти на позив државних министара. Није ми намера да овом свечаном приликом, када се пуном душом радујем овоме најновијем епохалном делу Шегове Светости патријарха Георгија у корист народне просвете, износим тај рад на јавност. Виће томе скорим згоднијег повода. Поменућу овом приликом укратко само две ствари. Патријарх Георгије је са члановима садањег Саборског Одбора, после дугог и мучнога преговарања, нашао ону златну средину, на којој се сусреће вршење права државног врховног надзора над српском црквом са уживањем њезине законом ујемчене автономије. То је сре^ено и јасно изложено у „ Предлогу сристсог православпог народпоцрквеног саборског одбора за народно-црквени усшав." Др. Свешозар МилетиЛ је отац народно-црквеног автономног устава за нашу цркву, јер је он, на предлог саборског одбораод год. 1870., ирви сачинио: „иредлог за основни народпо-црквени закон о гурквеио-иародној уирави Пашријаршије и Митроиолије Сриске « — и обнародовао га у своме листу год. 1871. и 1874. Кад се данас сутра обелодани повесница рада нашега народно-црквеног сабора од године 1897. — увериће се свако: да је ЕБегова Светост патријарх Георгије имао право да рече на народно-црквеној конференцији од 8. јуна 1898. саборским посланицима: „Није се сабор разишао ради неспоразума са епископатом — него што нисте узели народно-црквени устав у претрес. Узмите устав у претрес — па већина саборска решава". На безброју договора саборских посланика свију странака са члановима Св. архијерејскога Синода нашег, претресена су сва спорна питања око унутарњега автономног устројства наше цркве. Утврђено је: да у свима питањима може да се споразуме Сабор са св. Синодом — једно је једино питање спорно а то је привремени саборски изборни ред од. год. 1870., односно она одредба његова, по којој световни и свештенички изборници бирају заједнички и свештеничке чланове народно-црквеног сабора. Ово једно једино питање је онај камен, о који се још спотиче данас уређење автономије наше митрополије. Ради овога питања диже се у народу нашем узбуна против јерархије наше цркве — ово је питање Пандорина скриња из које извире сва узрујаност, неповерење и непријатељство међу нама синовима једне исте свете цркве и народа, те устајемо један на другога исто као и најљући крвници и радимо сви сложно и братски, али само — на својој пропасти. Како суди Шегова Светост патријарх Георгиуб. наши епископи, сва јерархија наше Цркве, о овој ствари, рекао је јасно и гласно патријарх Георгије у седници нашега сабора дана 3. јула 1897. овим речима свога говора: „На питање, откуд и зашто је јерархија крива упитној узрујаности и неповерењу ? одговара се са многих страна: отуд и зато, што јерархија иде за тим, да силом (а помоћу високе владе) одузме од народа стечена автономна права. „Славни Саборе! Ја потпуно схватам и сасвим разумем, шта је то, кад се