Српски сион

С тр . 298.

Бг. 18.

уметницу, којој пема данас равне оремице у Српству. Лепо и складно, еа необичном топлином, исказа нам леиа невачица беза злену чежњу чистога девојачкога срца, опим милим речима, којима ју је испевао наш Стражиловачки славуј Бранко. — Након те миле српске песме осу се страсна талијанска песма, којом уметница изнесе пред нас живе и заносне откуцаје срца ватрене заљубљене Талијанке. Певачицу је пратио врло складно на гласовиру г. Ђена СтојановиК из Будимпеште — отац даровитога виолинисте Пере Сгојановића — а раздрагана оублика јој је одушевљеним анлаузом благодарила на ретком уживању. Ако су се игде нротивности додирнуле — то су се додирнуле у призору који се мало за тим одиграо. По нарочитој саизволи одбора пеље се скромно одевена старија госнођа на нозориицу. Седа влас лепо приликује духовигом изразу њезиног свежег лица. Те је позната српска родољупкиња гђа Савка СуботиСма, сестра дра Михаила Полита Десанчића, која, одушевљена лепом и узвишеном светковином данашњега дана, заиека да и она у име Српкиња матера обележи значај данашњега историјскога дана и да ода признање врховном архипастиру, који је тако богатим даровима даривао српски подмладак. Гђа Суботићка говорила је језгровито и духовито, те је својим говором иостигла леп утисак. Кад се утишало повлађивање родољубивој Српкињи -- ступио је скромно на позорницу младић осредње висине, држећи своју виолину испод левог пазуха. Публика га је позД*равила бурним живео Пред тим младићем ишао је лепи глас из Будимпеште и Загреба: да је то данас најбољи српски виолиниста. Беше то Пера СтојановнЛ, који је пре четири године ночео да учи ирава па га алеменито срце и милостива рука патријарха Георгија упути другом стазом, која боље одговараше даровитости овогм младог Србина. Помоћу стипендије, коју је Пери Стојановићу подарио српски патријарх пз закладе Боздине, свршио је он лане музичку конзерваторију Бечку, и као најодличнији виолиниста добио је по завршном испиту велику сре-

брку медаљу и богат новчани дар дружине Бечких музичара, Милина је било видети сузу радосницу у очима старога српскога музичара г. Ђене СшојановиЛа, кадм је сео за гласовир да орати свирку свога генијалнога сина, а нред тако сјајним и одабраним збором. Кад је Пера СтојановиЛ почео сво.јим гудалом да измамљује Сриске Звуке из своје виолине — завладала је нема тишина у дворани и у поботним просторијама. Хиљаде очију беху упрте на хитро и чаробно гудало испод којега ие свираше него чисто певаше виолина српске звуке : час гласно али нежно, као оно кад славуј нрижељкује, час онет тихо, чисто нечујно. као кад оно пролетњи лахор ћарлија, час опет сетно, као оно када чисто девојачко срце уздише за драгим у даљини, час опет бљештећи кано сјајно небо осуто звездама, час иоцикујући као оно чили момци ме!) невама, или брујећи као јасно звоно манастирско. Тешко нам је пером исписати расположај слушалаца, јер се осећање, које је у срцима им иробудило ово дивно свирање, таласало се на целој скали милина, те је напокон елементарном снагом дало бурна израза одушевљеном нризнању. Генијални уметник је додао својим „Српским Звуцима" — једиу дивно изведену „Полонезу" , којом је исказао: да ће данас сутра попети се иа врхунац своје уметности, бити.роду српскоме па дику и понос пред великим образованим светом. Кад се једва једном стишало бурно одушевлење, које је изазвало свирање Пере СтојановиДа , испуни се нозорница са необичио великим бројем иевачица и певача. -— Беше то конбиновани лик Српског црквеног певачког друштва Ср. Карловачкога и ученика српске велике гимназије. Испред диригента проФесора Душана Котура стојаху пет-шест мањих дечака а иза њих венац 15 младих, дивно лепих девојака, обучених у красно српско народно одело, а иза њих бар још тријестина личних ђака и момака. Коровођа диригује овај велики кор више оком него оним тихим, лаким кретом руке. Огпочеше свечаии и узвишени звуци Бортњанскове дивне комиозиције: Тор-