Српски сион

вр, 1в. „српоки

али она слабо дају духу полета. А кућа што ће овдје да се дигне, несмије бити ни тамница, ни касарна, ни уточигате за биједу и невол>у. Она мора бити весело боравигате, мио кров онима који ће у њој становати, она мора бити топла и весела, пуна реда, да се живот у њој бујно развија, срце да се питоми, дух снажно да полијеће, а добра воља све у складу да држи. Да то буде, игате се још много, потребне су нове и велике жртве. А откуд? С црквом својом упиремо погледе своје опет у Те, свеши пашријаргие. Од Твоје се љубави надамо, да ће она дару Твојему топлоту дати, да ће га она животном снагом снабдјети. Љубав Твоја спремила нам је овај дан радосни. Она ће мезимче Твоје, утјеху цркве нагае, на чврсте ноге поставити. Она ће у зидове, који ће овдје нићи, згодним уредбама улити нужну животну топлоту, она ће их учинити пријатним и веселим станигатем за младе нараштаје. који се служби цркве своје посвећују. Од љубави Твоје надамо се... А љубав је јака ... Љубав Твоја , надамо се, научиће и оне који ће послије Тебе доћи, а с којих Ти дјелом овим својим велику бригу скидаш, како треба кућу ову љубити и гата све треба за њу жртвовати . . . И тада ће се још и најпознији потомци са усхићењем сјећати дана ЂурЈјевскога, 1900. године од ро^ења Христа Спаситеља, у који је, за владе љубљенога нашега Цара Франца-ЈОСИфа I., ударио темељ богословском сјеменишту митрополије карловачке, и дару своме великоме, предобри патријарх Георгије I., и клицаће славу и хвалу краљу нашем Францу ЈОСИфу I., и милостивом патријарху нашем Георгију I., као што им сада одушевљено кличемо и ми: Живио премили краљ наш Франц Јосиф I. Живио! Живио предобри патријарх нага Георгије I.! Живио! А у знак благодарности нас из садатњости, оних из прогалости и оних из далеке, дај Боже, будућности, дозволите и благословите Ваша Свешосши

омш." с тр . 283.

мени најнедостојнијем, да цјеливам освећену дарежљиву десницу Светосши Ваше, док она јога осјећа у себи снагу којом је прихватила зидарско ору^е, да њиме, у име Божје, удари по темељном камену., на којем ће се подићи кућа нашег богословског сјеменишша, којему подари Еоже дуготрајан олсшанак и сталан паиредак ко к'ккн к г ккшкк!

Говор и поздрав управитеља Карловачкв гимназије Василија Вујића, на свечаном концерту на дан нрославе Његове Светости натријарха српског Георгија Бранковића. На освптку Ђурђева дне славна, кад се целокуина нрирода буди и устаје као из мртвила и сна на нов живот и рад чему се све свесно радује, јер у њему, у раду, и јесте сав понос наш и опредељење на земљи, — о г Бурђеву дану пролетњему преставља се задивљеном оку и уму нашем слика леиша и краснија него што би је ми кадри били замислити и полгелети, да други тако не наређује. — Овој чаробној слиди прилика је у животу човечјем и друштвеном, кад се ирене и крене велико и мало, градови и народи као једна породица, иста срца и исте паметп, те на захвалу п усномену, ил' у доброј вери духовног нрепорођаја свију поздравља и прославља основу и зачетак установи и пдеји, која као што су се њоме носили нараштаји, тако је намењена да послужп, и траје. до века. У предосећању и очекивању лепше будућности, као онамо пољског берпћета, кад нам дакле неко узвишено чуство обузме душу, то се иокаже и избије спољашње у цртама, раншрујући зенице и преображавајући лице наше, на уста потеку речи дирљиве и избране, још више, песма, која јако боље тумачи мисао, најпосле читаво тело долази у покрет и заталаса се у игри и племенитом заносу. Па у овој узбуђености, ма колика да је, има реда: у мислима поезије и питомости, у пзразу је склад и мера, у покретима ритам и број, у свему хармонија, а не као у простој и грешној страсти, где су речи испрекидане и сокачке, песма можда и хулна, но извесно без свезе и дубљега смисла, покрети иак дивљи и