Српски сион

С тр . 388,

„СРПСКИ СИОН".

Б р . 21.

фија — и сама немоћна и неодлучна, па често и контрадиг;торна у главним нринципима — није могла заузети оно месго, које је прииадало вери и моралу, те стари Грци и Римљани на религиозно-моралном иољу дођоше најпосле до очаја, док их из тога стања не изведе на светлост нова вера -—- хришћанска. Лажна филозофија убрзо престаде упливисати на људе и њено место заузе хришћанска вера, која је на тај начин, већ у почетку свом, показала толико моћи у себи, да је могла регенерирати човечанство. То је факт, који данас и најљући нротивници цркве хришћанске њој у прилог иризнају. Данас имаде неких знакова у нашем друш тву, који нам дају нрава, да закључимо, да је оно оиет болесно. Кад погледимо по хришћанском свету, особито по „нросвећено.ј" Европи, видећемо, да сигурности човековој са свих страна прети пропаст. Бомбама и убојним оружјем и јавно и из иотаје хоће заблудели разум да уклони зло и невољу и на тај начин рађа још веће зло и невољу. А шта је довело људе до тога? Заце-ло не хришћанска вера, која се свим силама бори нротив таквог дивљаштва, већ их је довела дотле лажна мисао, да хришћанство нема у себи снаге, да извојује победу добра над злом, победу иравде над пакошћу и над неправдом. Неверовање у моћ хришћанских религијозно-моралних начела јест последица намерног, ређе не намерног, подривања и постепеног омаловажавања вере међу народом, никако иак сама немоћ цркве хришћанске, која је толико пута показала своју снагу, па је кадра да и данас изведе људе, који слушају њен глас Па ко је крив, да је у народу вера нодривена, да узвишена начела хришћанска код многих већ не налазе одзива? — Крива је лажна наука. Јер оиет се понавља стара игра, опет је разбуктана борба између лажне филозофије и вере. ЈГажне филозофије велимо за то, што права наука, црава филозофија не војује против иркве, која јој је природни савезник, јер свим средствима ради на истом нољу, на ком дела и филозофија, наиме на васпитавању човечаисгва. Религија доводи човека истини, филозофија тражи истину и на тај начин су обе упућене једно на друго. То и филозофија, док је на здравом темељу, признаје. Сетимо се само славних речи Баконових, да је погрешно

схваћена филозофија доводи људе до атеизма, а правилно схваћена довађа их до вере у Бога. Но погледајмо на непријатеље цркве хришћанске, како обукоше на се лажно рухо учености и заогрнуше се само они плаштом филозофије. Откад природне науке корачише и пронађоше многе законе живота и кретања у свемиру (иочевши од XV. веку), почело се чинити некима, да је дрско и помислити, да ће Бог обратити толику нажњу на најмањи делић у свемиру, на нашу земљу и човека, као што учи црква хришћанска. Како би било могуће, да поред толиких светова баш земља ц човек постану нредмет Божјег старања! тако говораху деисте, енглески филозофи, који повукоше за собом и друге, те се неверје убрзо распространи по Француској у облику натурализма и у Немачкој нод видом рационализма. Сви ови губе из вида, да се библија не баца у друге светове, нити решава питање, да ли се Бог на исти начин, или на који други стара и о осталом свету, већ говори само о човеку и његову одношају према Богу. Разуме се, да овакве теорије, које се ие слагаху, већ шта више без дубљег разлога наиадаху на Цркву Христову, морадоше доћп до негирања нојединих догмата хришћанских, а неке се пустише још и даље, па почеше негирати све уопће. Тако н. пр. деизам дође до тога, да поче проповедати, да и ако је истина, да ностоји Бог, није истина, да се Бог стара за нас — другим речима одбациваху Промисао Божји. У Француској и Немачкој поче превлађивати начело, да је разум људски мерило свему и све, што разум не може поетићи, не постоји, осим у голој аистракцији, т. ј. нема реалног бића. Натурализам француски пређе у отворени атеизам, а у Немачкој особито носле Кантовог трансценденталног и Фихтеовог субјективног иделаизма поче се гледати на истину у онће, као да је она само у човеку и да од човека зависи њен оистанак. Фихте пак баш отворено каже, да он не зна ништа и да он (а с њим и ми) и не постоји (ВезИшшипд (1е§ Мепвсћеп). С тога с друге стране опет пантеисте одричу биће личног Богн, па учећи, да је Бог све и све Бог, одрицаху баш тим учењем Бога. Материјалисте својим учењем о материји, као нраузроку свега и одрицањем духовног живота такође учинише своје.

■