Српски сион

С тр . В50.

„СРПСКИ сион*.

Епискои, као нашљедник Апостолски, рукополагањем и иризивањем Светога Духа, добивши нашљедно дану му од Бога власт да разрјешује и веже, живи лик Бога на земљи, и, по свећенодјејственој силп Духа Светога, обилати пзвор свију Тајанстава Васељенске Цркве, кроз којадобивамо сиасење. Ми тврдимо, да је Епискои толико потребан за Цркву, колико дисање за човјека и сунце за свијет. Према томе њеки лијепо говоре у похвалу Ахијерејскога чина: в што је бог у Цркви прворођених на небесима и суиде у свијету, — то је сваки Архијереј у својој иоједино! Цркви; тако да се њиме паства освјетљује, сагријева и постаје храм Божји." Да је велико тајанство и звање Енпскоиства прешло к нама нашљедно, то је очевидно. Јер Господ, Који је обећао да ће с нама бити до вијека, премда се налази и под другим облидима благодати и Божанствених доброчинстава; али кроз свећенодјејство Енископско опћи с нама у особитом облику, нребива и сједињује се с нама посредством светих Тајансгава, којих је првп извршилац и вршилац свећенодјејстава, по сили Духа, Еиискои, и не допушта нам да паднемо у јерес. Зато говори Свети Јован Дамаскин, у четвртом свом писму Африканцима, да је црква Васељенска уоиће била повјерена Еаископима; да се као нашљедница Петра нризнају: у Риму Ктимент, први Епископ, у Антијохији Еводије, у Александрији Марко; да је Свети Андрија поегавио на престо Цариградски Стахија; да је у великом и Светом граду Јерусалиму Господ поставио Јакова за Епископа, нослије когаје био други Епископ, а послије њега опет други, и тако управо до нас. Зато назива и Тертулијан у писму Панијану, све Еиископе нашљедницима Апостола. 0 нашљедству њиховом, Апостолском достојанству и власти, свједочи исто тако и Јевсевије Памфил и многи од Отаца, које би било излишно набрајати, а тако исто опћи и стари обичај Васељенске Цркве. Исто је тако очевидно, да се чин Епископски разликује од чина простога Свећеника. Јер Свећеника рукополаже Епископ, а Епископа не рукополажу Свећеници, већ, по правилу Апостолском, два или три Архијереја. Осим тога Свећеника бира Епископ, а Архијереја не бирају Свећеници или Презвитери, и не свјетовна власт, већ Сабор веће Цркве онога краја, гдје се налази град, за који се одре-

ђује епископ, који се има рукоиожити, или бар Сабор оне области, гдје треба Епископ. Каткад, у осталом, бира и читав град, али не просто, већ избор свој подноси Сабору; и ако се нађе, да одговара правилима, то пзабраног производе помоћу Епископског рукополагања, кроз призивање Светога Духа. Осим тога Свећеник добива власт и благодат Свећенства само за се, Епискои нак предаје ову п другима. Први, примивши од Епископа Свећенство, свршава само свето крштеље с молитвама, приноси бескрвну жртву, раздаје народу свето тијело п крв Господа нашег Исуса Христа, номазује крштене светим миром^ вјенчава оне који благочастиво и по закону ступају у брак, моли се ва болеснике, за спасење и привођење свију људи на познање истине, а понајвише за опрашгење и остављање гријехова православнима, живима и мртвима, и најнослије, пошто се он одликује знањем и врлинама, то по власти, даној му од Епископа, поучава оне међу православнима, који к њему долазе, ноказујући им пут да добију Царство небесно, и постаје нроповједник светога Јеванђеља. Но Архијереј, осим тога, што свршава све ово (јер је он, као што је речено, извор Божанствених тајанстава и дарова по сили Светога Духа), сам искључиво свршава освећење светога мира ; њему је једноме само усвојено посвећивање у све стеиене и дужности црквене; он нарочито и по преимућству има власт да веже и разрјешује и да чини, по заповиједи Господњој, суд иријатан Богу; он проповиједа свето Јеванђеље и утврђује православне у Вјери, а непокорне, као незнабошце и царинике, одлучује од Цркве, јеретике пак предаје искључењу и анатеми, и своју душу полаже за овце. Одасвуда се открива непобитна разлика између Епископа и простога Свећеника, а уједно и то, да осим њега не могу сви у свијету Свећеници пасти Цркву Божју и савршено њом управљати. Но праведно је примјетио један од Отаца, да није лако наћи међу јеретицима човјека разборита ; јер, остављајући Цркву, оставља и њих Дух Свети, и у њима не остаје ни знање ни свјетлост, већ тама и заслијепљеност, Јер, ако то не би било с њима, то они не би одбацивали оно, што је најочевидније, какво је на примјер заиста велико тајанетво Епископства, о ком говори Писмо, спомиње Црквена Историја