Српски сион

„СМСКИ СИОН.* С тр . Зђ1.

Б р . 22-

и ниема Светих, и које је увијек признавала II исповпједала сва Васељенсза Цркв. Члан 11. Вјерујемо, да су чланови Католичке Цркве сви, и то само вјерни, т. ј. који несумњиво исповиједају чисту Вјеру Спаситеља Христа, (коју смо ми примили од Самога Христа, од Апостола и Светих Васељенских Сабора), м*а и билн њекоји од њих и подложни разним гријесима. Јер, ако не би били вјерни, који већ сагријешише, чланови Цркве, то не би били подложни њезином суду. Но она им суди, призива их на иокајање и изводи их на пут спасоносносих заповиједи; а за то инак, не гледајући на то, што подлијежу гријесима, они остају и признају се члановима Католичке Цркве, ако само нијесу постали отнадници, и ако се не би држали Католичке и Православне Вјере. Члан 12. Вјерујемо, да Свети Дух учи Католичку Цркву, јер је Он онај истинити Утјешитељ, Кога Христос шаље од Ода за то, да учи истини и да прогања мрак из разума вјерних. Дух Свети учи Цркву кроз Свете Оце и учитеље Католичке Цркве. Јер, као што је читаво Писмо, по онћем нризнању, ријеч Духа Светог, не зато, што га је он непосредно изрекао, већ што је говорио у њему кроз Аиостоле и Пророке; тако се исто и црква учи од Живоначелнога Духа, али не друкчије, већ кроз Свете Оце и учитеље (чија су правила нризната од Светих Васељенских Сабора, која ми нећемо престати понављати): стога смо ми не само убијеђени, већ и несумњиво исповједамо као непоколебиву истину, да Католичка Црква не може погријешити или заблудити и изрицати лаж умјесто истине, јер Дух Свети, који увијек дјелује кроз Оце и учитеље Цркве, који вјерно служе, чува од сваке заблуде. Члан 13. Вјерујемо, да се човјек не оправдава просто самом вјером, већ вјером, која кроз љубав ради, т. ј. вјером и дјелима. Признајемо за сасвим безбожну ону мисао, као да вјера, замјењујући дјела, задобија олраздање у Христу: јер би вјера у таквом смислу могла приличити свакоме, и не би било ниједнога, који се не би спасао, што је очевидно, лажно.

Напротив ми вјерујемо, да нас не само сјенка вјере, већ вјера која је у нама оправдава кроз дјела у Христу. Дјела ми нак иоштујемо не само као свједочанство, које потврђује наш нозпв, већ као нлодове, који чине нашу вјеру дјелатном, и који могу, по Божанственом обећању, донијети свакоме заслужену плаћу, добру или злу, према томе, игго је ко урадио са тијелом својим. Члан 14. Вјерујемо, да је човјек, који је нао због преступа, постао сличан неразумним животињама, т. ј. номрачио се и лишио се савршенства и бестрасности, али се није лишио оне природе и силе, коју је добио од Преблагога Бога. Јер у противном би случају постао неразуман, и дакле не човјек; али он има ону природу. с којом је створен, и природну снагу, слободну, живу, дјелатну, тако да он може по природи бирати и чинитп добро, избјегавати и уклањати се од зла. Па да човјек може ио природи чинити добро, на то показује и Господ, кад вели, да незнабошци љубе оне, који њих љубе, и сасвим јасно учи Апостол Павле (Рим. II. 14.), и на другим мјестима, гдје вели, да Азкт,^, закона не 1М1&цк, (стесткол!х законнад ткордта. Отуда се види, да добро, које је учинио човјек, не може бити гријех, јер добро не може бити зло. Будући ириродним, оно чини човјека само душевним, а не духовним, и само без вјере не доноси спасења: но инак не служи ни на осуђење, јер добро, као добро, не може бити узрок зла. У онима пак, који су благодатно преиорођени, оно се, будући оснажено благодаћу, усавршава и чини човјека достојним спасења. Иремда може човјек, прије препорођења, по природи бити наклоњен ка добру, биратм и чинити морално добро, но да би, препородивши се могао чинити добро духовно (јер се дјела вјере, будући узроком спасења и будући да се свршавају натпрпродном благодаћу, обично називају духовнима), — за то је потребно, да благодат претходи и нредводи, као што је речено о иредодређенима; тако, да он не може сам по себи чинити дјел&, достојних живота но Христу, већ само може жељети или не жељеги да ради сложно са благодаћу.