Српски сион

В р . 23. „СРПСЕИ

вино, већ само тијело и крв Господња, под видом и обликом хљеба и вина. Још вјерујемо, да се ово пречисто тијело и крв Господња раздаје и да улази у уста и утробе причесника, како благочастивих тако и безбожних. Само благочастивима и онима, који достојно примају, даје опроштење гријехова и живот вјечни, а безбожнима и онима, који недостојно примају, спрема осуду и вјечне муке. Још вјерујемо, да је тијело и крв Господа, мада се раздјељује и раздробљава, али ово бива у тајанству причести само са облицииа хљеба и вина, у којима се оно може видјети и опипати, а само по себи савршено цијело и нераздјељиво. Зато и говори Васељенска Црква: „РаздроклАЕТСА и рдзд-клАЕТсд здрок<1А(лши, но не разд>кл..\{лши, ксегда гадолши и никогдаже иждикаедшн, но при= чафлмцЈМАСА (разумије се достојно) шскаЦЈДАИ."* Још вјерујемо, да се у свакој чести, до најмање честице, преложенога хљеба и вина, налази не њека оддјељена чест тијела и крви Господње, већ тијело Христово увијек цијело и у свима честима једно. и да Господ Христос присуствује по суштаству Своме, то јест с. душом и Божанством, или савршени Бог и савршени човјек. Зато премда у једно и исто вријеме бива много свећенодјејстава на васељени, то ипак нема много тијела Христових, већ једал те исти Христос присуствује истинито и стварно, једно је тијело и једна крв Његова у свима појединим Црквама вјерних. И ово није зато, као да тијело Госнода, које се налази на небесима, силази на жртвенике, већ зато, што хљеб нредложења, који се засебно приправља у свима Црквама, и који се послије освећења претвара и пресуштасвљује, постаје једно те исто са тијелом, које је на небесима. Јер увијек је у Господа једно тијело, а не многа на многим мјестима. Баш зато је ово тајанство, по опћем мишљењу, најчудесније, које се постизава само вјером а не умовањима човјечије мудрости, чију сујету и безумно љубонитство, у погледу Божанственпх предмета, одбацује ова -света и од горе одређена за нас жртва. Још вјерујемо, да треба томе тијелу и крви * Дроби се и диједи оно, што ее може равдробити, но не може ра8дијелити\ што се увијек једе и никада не иотроши, него освећује причеснике.

СШОН> СТР. 367.

Господњој, у тајанству Евхаристије, исказивати особиту част и Богољеино поштовање; јер какво смо ми поштовање дужни исказивати Самом Господу нашем Исусу Христу, такво смо пак и тијелу и крвп Господњој. Још вјерујемо, да је ово истинита жртва, која умилостивљава, која се приноси за све благочасгиве живе и мртве, и као што је речено у молитвама овог тајанства, које су предали Цркви Апостоли, по заповиједи Господњој, „за спасење сви.ју" Још вјерујемо, да је ова жртва, како до употребе, одма послије освећења, тако и нослије употребе, кад се чува у свећеним сасудима за причешћивање оних, који су на умору, истинито тијело Господа, нимало не различно од Његовог тијела, тако да и до унотребе послије освећења, и у самој употреби, и послије ње, увијек остаје истинитим тијелом Господњим. Још вјерујемо, да се под ријечју иресуштаствљење (претварање) не објашњава начин, на који се хљеб и вино претвара у тијело и крв Господњу; јер то не може нико докучити, осим самога Вога, и усиљавања оних, који желе то иостићи, могу бити пошљедица само безумља и безбожности: већ се показује само то, да се хљеб и вино послије освећења, прелаже у тијело и крв Господњу не образно, не символично, не прекомјерношћу, благодати, не саопћењем или наитијем саме Божанствености Једнороднога, и не прелаже се никаква случајна аринадлежност хљеба и вина, у случајну принадлежност тијела и крви Христове, њеком изм.јеном или мијешањем, већ као што је горе речено. истинито, стварно и битно, хљеб постаје само истинито тијело Господње, а вино сама крв Господња. Још вјерујемо, да ово тајанство Свете Евхаристије не свршава свако, већ само благочастиви Јереј, који је добио Свећенство од благочастивог и законитог Епископа, као што учи источна Црква. Ово је скраћено учење Васељенеке Цркве о тајанству Евхаристије, .ово је истинито исповиједање и исконско предање, које они, који се желе спасти, и који одбацују нова и гадна и лажна мудровања јеретика, ни на који начин не смију измјењивати; напротив, дужни су да чувају у цјелини и неповријеђености ово законито предање. Оне пак, који ово кваре, Саборна Црква Христова одлучује и проклиње.