Српски сион

С тр. 368.

„СР1ТСКИ

СИОН."

вр. 2В.

Члан 18. Вјерујемо, да су душе умрлих блажене или да се муче, према дјелима својима. Раставивши се са тијелима, оне одма прелазе или к радости, или к тузи и жалости; у осталом, оне не осјећају ни савршеног блаженства, ни савршеног мучења; јер ће савршено блаженство, или савршено мучење, добити свако послије опћега васкреења, кад се душа сједини са тијелом, у ком је живила морално или порочно. Душе оних људи, који су пали у смртне гријехе, и који при смрти нијесу пали у очајање, већ се још прије растанка са овим животом покајали, само нијесу доспјели да принесу никакве плодове покајања (какви су: молитве, сузе, метанисања при молитвеним бденијама, скрушења, утјеха биједних и израз у поступцима љубави према Богу и ближњима, (што све Еатоличка Црква од свог почетка признаје за Вогоугодно и потребно), — душе таквих људи силазе у ад, и трпе за учињене гријехе казну, не лишавајући се у осталом наде, да ће и^ т се олакшати. Олакшање пак добијају, ради' бесконачне благости, кроз молитве свећеника и милостиње, које се дијеле за мртве; а особито силом бескрвне Жртве, коју приноси засебно свећенослужитељ за сроднике свакога хришћанина, уопће пак за све приноси, сваки дан, Католичка и Апостолска Црква.

Њекоја питања и одговори на њих. Литање 1. Да ли су сви хришћани уопће дужни читаги Свето Писмо ? Одговор. Ми знамо, да је цијело Писмо Богом надахнуто и корисно, и толико потребно, да без њега није никако могуће бити благочастив; ипак нијесу сви способни да га читају, већ само они, који знају, како треба Писмо испитивати, изучавати и правилно разумијевати. На тај се начин дозвољава свакоме благочастивоме да слуша Писмо, да би срцем вјеровао у правду, а устима исповиједао на спасење, али се не дозвољава свакоме да чита без руководства њекоје дијелове Писма, особито старог завјета. Дозволити неискуснима читање Светога Писма без бирања значи то исто, што, и дати дјеци да употребљавају тврду храну Литање 2. Да ли сви хришћани који читају разумију Писмо?

Одговор. Кад би свима хришћанима, који читају, разумљиво било Свето Писмо, то не . би Господ заповједио да га испитују они, који желе задобити снасење. Свети би Павле узалуд рекао, да је дар учења дан Цркви од Бога; не би ни Петар казао, да у посланицама Павловим има њешто, што се не може лако разумјети. И тако, у колико је јасно, да се у Писму садржи дубљина и висина мисли, то се према томе изискују људн искусни и Богом нросвијећени за испитивање истога, за истинито разумијевање, за познање правилнога сагласнога са цијелим Писмом и Творцем његовим Светим Духом. И премда је свима препорођенима познато учење вјере о Творцу, о ваплоћењу Сина Божијег, о Његовим страдањима, о васкрсењу и вазнесењу на небо, о препорођењу и суду, за које су учење многи радо и смрт претрпили: ипак није нужно, или боље, није могуће да сви постигну оно, што Дух Свети открива само савршенима у мудрости И светости. (Свршиће се)

Одношај религије према моралу, науци и уметноети. (Наетавак) 2., Одношај релипф према науци. У погледу питања о одношају између религије и науке или вере и знања имаде два противна погрешна гледишта. Једни кажу, да су вера и знање две противности, два појма, који не могу стајати једно поред другог. који искључују једно друго. Други напротив веру истоветују са знањем, или веле, да је она бар један облик знања, обично нижи од филозофије или научног знања. Првог гледишта држе се екстремни непријатељи религије, као н. пр. материјалисте, који кажу, да вера стоји према знању као сујеверје према науци, а држе се њега и људи религијозни: мистици, који уче, да религија има посла само са срцем и чуствима, а разум да ту нема никаква посла. Другога гледишта, т. ј. да је религија и наука једно исто, држе се све присталице једностраног интелектуализма. Још у старо доба држали се тог гледишта јеретици гностици, који су знање (^сба^) сматрали за једини важан елеменат у религији. У новије доба је то гледиште особито јасно спроведено у Хегловој „Филозофији религије", где је ре-