Српски сион

Б р . 24.

СИОН."

С тр . 385.

гови су незнабожачки ограничени, завидљиви, страсни, сујетни, свирепи и ћудљиви. Кронос н. пр. ждере своју дјецу, њега шкопи његов син, Уранус и Геја воде личну љубав, Зевс је бог неба, који све оплођава, Иролеће грли своју младу Земљу и т. д. Но неморалност незнабожачке религије дошла је до свога потпунога израза тек у култу пезнабожачкоме. Култ Афродите скопчан је са похотом и крвопролићем, при великим свечаностима чује се похвална несма педерастији, а у неким ироцесијама бестидно се обпоси сраХХдд, као символ природне творачке снаге. Платон је хтео изгонити неморалне митосе из своје државе, а Аристотел забрањивао је омладини, да гледа узбудљиви култ. Јер приврженици незнабоштва, буквално схватајући своју религију, тражили су у Јњој оправдање за своју лакомисленост. Кад је Кронос ждерао своју децу, зашто да их Римљанин не жртвује богињи Левани; кад је зло чанио Ерос, Зевс и други богови, зашто да не чини незнатни „човечуљак" ? Није било друкчије то стање у религијозно-моралном ногледу ни код Јудеја онога времена. Истина је додуше, да је јудејски народ сачувао неке тамие преставе о јединоме Виновнику свега: о Богу, али преставе те не беху више оно, старо, истинско богопознавање. Разне неудаће народне: мисирско и вавилонско ропство, персијска, грчка, па онда римска владавина — и непрестано сећање на њих, створише у народу томе уверење, да је Бог господар, у кога је освета и правда. И народ имаше страх од њега, као од судије, који се неда приклонити на милост и благост, који кад се разгневи, земља се тресе, долине топу, брегови иадају. Но обрезањем и строгим светковањем суботе, постом и дугачким молитвама, жртвама и десетком од копра и кима ■— могуће је ипак обвезати Јехову на милост и изнудити од њега номиловање. То уверење одржавали су у народу још и Фанатички свештеници јудеј ски и јудејским народом овладала је тежња, да се потпуним вршењем законских обреда помири са Богом, а у тој тежњи народној погшкле су странке Фарисеја и садукеја. Бољи тумачи и знаоци закона

Божјег беху на челу тим странкама, те својим примером и знањем упућиваху свакога у што тачнијем вршењу законских прописа. У таким приликама, а због спољашње побожности своје, створио се у народу томе неки осећај поноса, и „изабрано" је „племе Божје" са презирањем гледало свакога туђина. Мржња према целом човештву — говори Тацит — беше карактерна особина јудејског народа. Када је Господ наш Исус Христос отпочео своју проповед, затекао је Ои тако човештво. Ако је хтео иснунити Своје божанско послање, морао се истаћи, као непријатељ постојећег поретка, Божанском Својом науком, што ју је са неба донео, Он је то учинио. Христова веронаука, као најчистији монотеизам, стоји у противности са незнабожачким политеизмом ; Бог хришћански, као Бог љубави, није идентичан ни са старозаветним Јеховом : Богом страха и освете: а морал, што из Христове религије, као из природнога извора свога, проистиче, сушта је противност и незнабожачкој разузданости и јудејскоме Формализму. Ироповедањем таке науке Своје — на Богу својствени начин, устао је Госиод наш против целога савременог му човештва. Рођен у Витлејему, а однегован у Назарету, када је у тридесетој години Својој отпочео дело спасења, проповедао је прво у Галилеји, где се и налазио. Галилеја је једна покрајина Палестине и лежи северно од Јудеје, поред Средзземнога Мора. Она се одликује здравим ноднебљем, убавим брежуљцима, зеленим воћњацима и плодним долинама. У време Исуса Христа становништво Галилеје беше мешовито. Мноштво Феничана, Сираца, Арапа и Грка живело је ту са Јудејима помешано, у вечитим политичким трзавицама. Непрестани немири, што у покрајини овој, а услед особитих прилика њених, владаху, штетно су утицали на морални живот Галилејскога народа. Галилејци беху на гласу са свога неваљалства, тако, да је у доба Христово и само име „Галилејац" пред Јудејима друге покрајине зазорно било,