Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 387.

дан у име моје заискати, и ја вам не велим, да ћу умолити Оца за вас; јер сам Отац има љубав к' вами, као што ви има^те љубав ка мени и веровасте, да ја од Бога изидох... У свету ћете имати невоље али небојте се! Јер ја сам свет победио". (Јов. 16.' 16-33). После тужнога овога растанка Христос се помолио Оцу Своме за апостоле и за оне, који ће речима њиховим веровати (Јов. 17.) па се кренуо на Голготу. Пут га је водио у башту Гециманску, где га је Јуда дочекао. Одатле је доспео пред КајаФу, а од КајаФе пред Пилата. Лажни сведоци, лукави јуде.јски свештеници, Фарисеји, садукеји и војници нратише Га на последњем Његовом путу. Са трновим венцем, трском, огртачем, канџијама и норугама довео је јудејски народ Месију свога до места распећа. Христос би распет, мртав и погребеи. У трећи дан славно је ускрсао и још се четрдесет дана јављао ученицима, давајући им потребна упутства за велико дело њихово. У четрдесети дан вознесао се на небо и обећао је, да ће им послатн Духа Утешитеља. Последња заповест његова ка аиостолима беше: ,,Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их, да држе све, што сам вам заповедао". (Мат. 28. 19 — 20.) И апостоли остадоше сами. Цркву Христову сачињаваху тек они и незнатан број верних. Под утиском нагло развијених, чудноватих догађаја, а чекајући обећанога Духа Утешитеља задржаше се сви у Јерусалиму. Издајством Јудиним остало је место његово упражњено. А.постоли бацише коцку и она иаде на Матију, једнога од ученика Христових, али не од дванајсторице. Пошто сам Христос није прелазио границе Палестине, апостоли живеше у томе уверењу, да је Хришћанство тек „изабраноме народу" намењена наука. Али за мало, па их нови догађаји уверише о противноме. У десети дан ио вазнесењу, баш на јудејску Педесетницу, а пред трећи час дана, апостоли са вернима скупише се у

горници, где су држане вечере љубави. „И уједанпут постаде хука са неба, као духање силнога ветра и напуни сву кућу, где сеђаху" (Д. ан. 2. 2.) Дух Свети у виду огњених језика сишао је то на апостоле и они, на велико чудо присутних, стадоше говорити страним језицима. Важност овога догађаја види се из унутрашњега значења његовога. Што су апостоли са Духом Утешитељем заједно добили способност, да говоре страним јевицима, беше небесни знак, да је Хришћанство универзална религија човечанства, те да апостоли и ван граница Палестине опробају своје мисионарство. А да је Промисао Божји то такохтео, види се још из два важна догађаја у животу апостола, а то су : обраћање великога проповедгшка језичничког, апостола Павла — и апостолски сабор у Јерусалиму. (Свршиће се.)

Одношај религије према моралу, науди и уметноети. (Наставак) 3.. Одношај религије према уметнооти. Одношај религије према уметности исто као и према науци није одношај противности, пити су та два појма иста, већ су они сродни и помажу једно друго. Међу религијом и уметности има нечег сродног, а то се огледа: 1., у целовању њихову на нас јер нас и религија и уметност узвишава у виши, идеални свет, и 2., у самом унутарњем карактеру. Чувство красоте има карактер спокојног уживања. Ту се не мегаа никакав осећај, који би наругаавао душевну хармонију. Дух наш при том задржава , способност, да разликује, опредељава, па шта више и да критикује лепоту предмета. Друкчији карактер има чувство узвишенога, које се буди у нама при величанственим појавама природе, које нас лепотом и узвишеногаћу поражавају. Кад погледамо на огромне горе, на бескрајно море; кад слушамо завијање буре или гаугатање водопада или гром, ма и нехотице долазимо до мисли о својој сићушности. Ми се губимо у осећају своје сопствене немоћи, но у исто време се у нама невољно рађа мисао о бесконачном или боље рећи о