Српски сион

С тр . 388.

„СРПСКИ СИОН.*

Б р . 24

великој противности између нас и величине бесконачног бића. Исти су таки осећаји и код чувства тајанствености. То чјвство буди у нама мисао, да иза ових видљивих иредмета лежи нешто, што ми невидпмо. Кад ми знамо, да нечег има, али не знамо какво је то нешто и како оно постоји, у нама остаје чуство незадовољства са нашим ограниченим знањем. Иотпуно знање не буди у нама никакве тајанствености. Кад ми нешто потпуно знамо, или бар мислимо, да потпуно знамо, не осећамо пред тим више никаквог нијетета. Највеличанственије појаве природне престају будити у нама дивљење, кад их неирестано гледамо, јер се упознамо с њима. Чувство. тајанственостн буди се у нама, кад је наше знање о неком предмету делимично, непотнуно. На.јглавније, што религијозно чувство добија од чувства тајанствености, то је убеђење, да је бесконачни разум бесконачно виши, него што ми можемо уопће нојмити својим ограниченим умом. Но ма како биле велпке дивоте мртве природе, за нас се јавља још много већа красота у области живога, разумнога, личнога живота. У леноти духом незадахнуте (мртве) ирироде има нешто, што нас диви; кад ми не бисмо њој приписивали духа својом фантазијом или вером у живога Творца васионе, она не би могла у нама будити осећаја лепоте, јер је мртва. И у религији и уметности идеја се исказује не у апстрактном виду, већ у конкретном изразу (символично.) У религији као и у уметности чиста идеја се облачи у символ и тада нам се јавља као предмет нашег очигледног н. пр. посматрања, дивљења и т. д. Догматски и нравствени појмови, које црква иосредством речи доводи до сазнања верних, она изражава символички у величанственим богослужбеним обредима и тим даје тим појмовима особиту силу да живо и благотворно утечу на религијозни осећај верних. Има основа да се мисли, да је уметност обвезана религији и самим својим иосганком, јер се уметност развила из потребе, да се религијозно чувство изрази помоћу спољашњег култа. Први облик уметности — символика по свој прилици је никао из религије. Не налазећи у свом језику речи, да изрази дубље религијозне осећаје, човек је прибегавао сим-

волу, којега неми језик често говори убедљивије од сваке речи. Ни једна од старих религија нпје била без символике. Као први покушај човечјег духа, да изрази невидљиво помоћу видљивог, религијозна символпка предњачпла је развијћу других грана уметности у свију у историји познатих народа. Религија је на тај начин прва колевка уметности. Но ако се држимо и оне теорије, да је уметност самосвојна или да она има захвалити за свој иостанак не религијозној, веч естетичној потреби човечјег духа, и да се никад није ограничавала на саму религију, у сваком случају мора се признати, да је уметност у сва времена, а особито у стара, била у тесно.ј вези с религијом. Већ та околност, да су на-јвећи производи у области иојезије, живописа, музике, архитектуре и скулптуре постали из религијозног одушевљења, показује на блиско сродство међу религијом и уметношћу. У старини су на уметност гледали као на нешто свештено. Песницима и вештацима приписивао се дар „божанственог" надахнућа. Они се називали у Грка „пророцима и слугама муза" (јлоиаму тсросрУјтш ха1 ■О-зратго^тгд), а најстарије су звали и теолозима (^гбХоуос — С1сегЈз: Бе па1ига с1еошт). Песник је у очима старих био свештено лице. Велики песници, као н. пр. Омир, добијали су назив „божанствени", а Илатон назива песника „божанским створом". И стари филозофи, који се нису иначе у начелима слагали, у том су били сложни, да нико не може бити велики несник без божанског надахнућа (Димокрит и Платон.) И сами стари песници сматрали су божанско надахнуће пеопходним за појезију. То нам ноказују њихова обраћања боговима и музама, у којима они моле вишег надахнућа. Први стих, којим почиње Омирова Илијада: „Певај, богињо, срџбу Ахила Пелејевића" није ништа друго, већ молигва, да се дарује песнику виша сила. Многи од песника приписују баш себи божанствено надахнуће. Хорације говори: „Феб ми је даровао надахнуће, уметност стихотворења и име несника." (Сагт. 1лђ. 1. к. с. 6.) „Бог живи у нама, каже Овидије, ми имамо одношаја с небом, из етерних области силази на нас надахнуће" (Бе аг1. атог. III. V. 549). За богодухновене рачунали се у древности и знаменити вештаци. У самом св. Писму нринисује се дар божак-