Српски сион

„српски сиое."

ингеренција државне влаети, која држави не принада, а без које и јесте само могућа слободна црква и истинита автономија. Да је конзервативна, или, као што се је називала, автономна странка, имала, било на сабору 1892. било 1897. потребну већипу своју, компромис тај био би оживотворен, и наша црква и автономија била би данас у „тихом пристаништу своме." Наша би црква дошла до мира, а државна власт би имала један посао мање. Наше опозпцпје нису хтеле, да тако буде. За чим смо сви некада тежили одбиле су и спречиле наше опозиције баш онда, — кад нам се та стара жеља могла испунити, не само на корист, него на снас нагае автономије. Опозиције су г. 1892. одбациле Устав, а г. 1897 нису хтеле ни приступити претресу његовом. Одбациле су Устав, који нам је давао реституцију автономије и њезиних права; који нам је обезглављеној автономији метао главу на рамена, кидао ланце с руку и ломио тешке окове с ногу, а целом организму нудио слободу, самосталност и независност пунога, једрога властитог живота. Опозиције су задржале з1а1из дио: автономпју без главе, окованих руку, спутаних ногу, разривену, изломљену, изнурену, без снаге за живот, без наде на помоћ. И то је оно, хпто нас боле, можда без пребола. То је оно, на што са авто номног гледишта са највећом тугом погледамо. Година 1892. и година 1897. пропуштене су прилике у истороји нашега автономнога живота. На својој души наше реакционарне опозиције носе обе те године, а с тим грехом и одговорност за минулу трогодишњицу и цело постојеће стање. Тај грех скинуће са себе само тако, ако, или саме без нас узмогну, или с нама заједно усхтеју створити трећу прилику. Са представкама за сазив сабора, ма како удешеним, најмање пак обилажењем свога центра, без свију претходних услова за успешан рад сабора, не перу се греси и непоправљају погре-

шке г. 1897 почињене Најновија представка наших опозиција за автономију не може имати никакве практичне вредности, ни у оном случају, кад би јој петит услишан био. Она може бити облог немирној савести и грешној души наших опозиција, али никако мелем њиховом руком до срца рањеној автономији. Рекосмо ово не да рекриминације чинимо, јер од њих нико користи нема. Не да судимо и осу^ујемо, јер ће поколења судпти свима и свакоме. Рекосмо у најбољој намери и по дужности — на растанку са минулом трогодишњицом Петровданскога сабора. Хоће ли после ове доћи још гора, не стоји само до нас. Али да нам боља до^е, зависи на првом месту од нас самих. Нисмо оптимисте да верујемо, е ће одмах сутра изаћи пред нас. Нисмо ни песимисте да не верујемо, е ће је икада бити. Али, верујемо чврсто, да ће промишљенији људи донети и боље прилике и боља времена. Верујемо, да ће народ наш имати и већину таквих синова, ако у опште наше време није на измаку. И онда ћемо опет подићи онај барјак јединственог организационог Устава, кога су нам, до сад реакционарне, опозиције ломиле у рукама нашим 1892. и 1897. године. Јер, у целокуиној, здравој реконструкцији нашега автономнога организма, у реституцији автономних права, у облику једнога Устава, а на основу права наше цркве и државнпм законима к њојзи признатог начела потпуне верозаконске слободе — први је услов мира у нашој цркви, а у њојзи народно - црквенога напретка. То треба да је: Е§о аи1еш сепзео свију нас. На растанку са минулом трогодишњицом, дужност је свакога патријоте и родољуба, да, у осећају љубави и праведности, зачне мисли о начину бољега живота православној ерпској цркви у земљама угарске круне, миле нам домовине. Јер мирна црква и у њојзи задовољан народ, себи је на радост а украс домовини целој. □