Српски сион

Б р . 32. „СРПСКИ

уре (мокраћа). И одмах поклич триумфа, и помамна радост међу материјалистама. Одмах се мсже бити без Бога. Па је ли тако ? упитајмо логику и резонујмо мало. Опазио сам понајприје, да атеисте примјењујућ ауктуелне резултате експериментације ономе, што се је морало збивати у постанку ствари, допуштају огромну погрешку против логике. Како! Ето човјека великог талента, можда првог генија, баштиника знаности нрошлих вијекова, богата виспитним открићима. Са духовитом вјештином направљеним инструментима, раснолаже скоро са природним силама, топлотом, електрицитетом е1с. Дуго је размишљао и проучавао и уснјео је, да у извјесним мјерама ухвати постуике и нроцес живота, настоји и труди се, да прати трагове, које је живот оставио иза себе. И кад му је са свима тим средствима пошло за руком направити једно тернерно или кватернерно тијело, атеисте одмах ето вичу: Ето што је нрирода могла учинити у ночетку! Какав паралогизам! (погрјешни закључак). Али у ночетку није било кемичара, да управљају и комбинирају силе природе. Шта кажем? Није људи ни мајмуна. Природа је била тад у дјетињском стању. И ви сад по томе, што је човјек могао штогод учинити с природом, мислите да је и сама природа могла то исто створити. То је тако паметно, као кад би казао: „човјек у најбољој снази носи терет од двије стотине фунти, дакле и дијете од шест мјесеци може носити ИСТО ТОЛИКИ терет". (Свршиће ое)

Заводи за ваепитање. Од дра Штекла превео с немачког Милан Половић парох. (Свршетак). д.) С тим се у оиште не може порећи цјелисходност васпитних завода. Али до душе васпитни завод мора тако уређен бити, да одговара својој цијељи. И у том погледу од њега се тражи слиједеће. а.) у васнитном заводу мора владати одређен ред, и строго се обдржавати. К томе припада нарочито дневни ред. По правилу све се мора раздјелити на дневне часове, тако да нитомци знаду, што у интересу свог одгајања треба да раде. За наставу, за науку, за религиозна упражњавања за јело и за одма-

СИОН." См. 519.

рање морају одређени дневни часови постојати, и раснорец мора такав бити, да измјена буде примјерена сврси васиитања, тако да и то р|аво не утиче на здравље васпитаника, и да се не морамо нобојавати, да ће у њиховом душевном образовању наступити једиостраност. Без таквог константног и правилног реда један васпитни завод као такав не може постојати. Кад би било питомцима дозвољено да у свако доба увијек чине што им је воља, тад би могла нестати неизлечива забуна и неред, који би спрјечио свако правилно васпитање. Ред је ипак само спољашњи оквир, уз који се мора васпитање у васпитном заводу приљубити. Али снољашњи ред не би могао сам за себе ништа користити, кад не би био нрожет духом који оживљава. У васпитном заводу мора хришћански дух владати, који све оживљује и све прожима, ето то је битни услов свакот успјеха. Као год што васпитачи, тако и васпитнице морају бити одушевљени тим духом, и у том духу радити. Јер тај је дух кадар и васш.тачима улити праву љубав к њиховом позиву, и у васпитаницима изазвати ону ревност на њихово душевио и наравствено образовање, која је за постижење те цијељи потребна. Гдје тога хришћанског духа у једном васпитном заводу нема, тада се васиитаници не би дали приморати на спољашњи ред, и настојали би, да томе приморавању избјегну. Најстрожији надзор није кадар томе на крај стати. Без хришћанског духа морао би заједнички живот васпитаника више шкодити него ли користити, јер би они на тај начин један на другога утичући више један другог кварили, него ли сазидавали и побу|ивали. Једном речју, васпитни завод без хришћанског духа није васпитни завод, већ обратно. б.) треће тражи се ваљана уирава. Од тога зависи бесконачно много. Управитељи васпитног завода морају имати сва својства у нотпуној мјери, која су васпитачу потребна. Велика је и тешка задаћа човјека васпитати; у толико је тежа, ако је говор о заједничком одгајању многих, и између себе сасвим различитих васпитаника! За то се тражи нотпуна вриједноћа таквог човјека, који је за васпитни позив рођен, и располаже свпма преимућствима његовим. С тога је избор таквог човјека од највеће вриједности. Може њеки човјек сва