Српски сион

„СРДСКИ

сиоњ«

покварених утиДаја свјетских; али за наравствено развијање питомаца то никако није од користи, већ од шгете. Јер пошто иитоиди не образују свој наравственп кара-ктер у борби са свијетом, јер им се у васпитном заводу даје само С Иоља варавственост, .то они, кад изиђу из завоДа!, ПИјесу наоружанп лротив покварених утицаја свјегСКих- и гв могу се обранити од примамљивања њеРошх, пошљедица 5је та бити, да ће постати пљене« тим кушања, и тада у толико безобзирније падају у руке свима наравсгвенпи прекршајима. Тај приговор, који бпш више пута можемо чути, на очиглед показује да они не разумију биће н снрху наравствено!' одгајања! Наравствено васпитање треба баш за тим да иде, да тако образује наравствени карактер васиитаника, да овај кад изиђе из васпитања, не осјећа више потребе за покварена уживања и раскалашлуке свјетске. Али да ту циљ ностигнемо, заиста није нотребно, да васпитаника метнемо у сред свијета и да његов и онако неразвијен наравствени карактер свима кушањима взложимо. Јер би баш на тај начин оживјела у васнитанику жеља за оним прекршајима. Шта више противно је доказано. Ми морамо васпитанпка удаљити од свијета, и у тој усамљености учинити, да његов наравствени карактер тако ојача и очврсне, да не осјећа никакве потребе за оним прекршајима свјетским; тада ће, кад касније у свијет ступи, бити од њих поштеђен, и он ће се лако моћи одупријети његовим иримамљивањима. Та задаћа дакле нретпоставља нараствано васпитање и заиста су васнитни заводи сасвим кадри да тој задаћи задоста учине. То нодметање, да се у једном васпитном заводу врши само сиољашља дисциплина, али да се неда постићи унутрашње наравствено одгајање сасвим је неосновано, и само показује, да немају никаква појма о бићу н одређењу таквих инштитута. 0 таквим приговорима, као што се види, не може се устати нротив цјелисходности васпитних завода. И само их искуство свугдје препоручује. Добро уређен васпитни завод још је увијек благословено утицао на питомце, као и на породице, којима они припадају. За то можемо апелирати на свједочанство свих оних који су своје одгајање добили у добро уређеном васпитном заводу. До душе ни васпитнп

заводи не могу све исправити, и у добар ред довести; многим васпитаницима не пође за руком заводно васпитање, као што и многој, дјеци не пође за руком родитељско васиитање. Исти тако и баш многе се ненрилике могу догодити у васпитном заводу, ако се њиме добро не управља. Али такве се мане могу догодитп у свакој човјечјој институцији. 0 тога се у оном случају не може изнијети ниједан аргуменат против цјелисходности васиитних завода, ако они стоје под добрим кормзлом, Сабореки изборни ред од 1870/1 са црквенога гледишта, I. Нрошле године изашла је књига: „Поетанак и развитак српске црквено-народне автономије исторично расветлио протојереј Димитрије Руварац". Као што назив ових чланака иотврђује, не мислимо ни сада приказивати ову књигу, нити расправљати о томе, колико је њезин предмет „исторично расветљен", колико је за њ материјала употребљепо и изнесено, а прештампани како је изложен, са колико студија и са каквим екскурзијама нрештампачевим попраћен и оцењен. Не, и ако прва свеска те књиге не може задовољити читаоца, који тражи и у књизи што му је обећано на књизи. Други је узрок, да ту књигу узимамо под руку. На 190—192 страни те књиге казано је ово : „А тако исто не треба ни противници данашњег изборног реда да Фразирају о „његовој неканоничиости", да се он „противи каиопизму (!) црквеном" ,• да је захтев, да се поврати свештенству некадашње право, да само за себе бира своје заступнике „ностулат догматично-каноничног учења наше цркве"; као да канони односно канонизам и догматика знају и познају и овакакве саборе какви су наши народноцрквени сабори или пређашњи народни". „А тако исто, не треба исти и да Фразирају, да је данашњи изборни ред донесен „страннутицом", и да је „посед световњака у праву на изборе свештеничких иосланика сгечен страниутицом — нео