Српски сион

бр . 32.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 523.

позвано свештенство, да га потпомаже. Јер захтев високопреоевештенога Епископата и Св. Архијерејскога Синода јесте: постулст догмашично - каноничног учења наше г$ркве и . Да ли су г. састављачу горе споменуте књиге биле на уму и пре овога говора публиковане овопредметне изјаве црквених кругова, те да ли су његову казивању и оне биле поводом, не можемо знати. Али о њему, који се латио да исторично расветли постанак и развитак наше автономије, у реду је претпоставити, да је морао знати, да су се мудре речи значајнога говора св. патријарха Георгија у саборској седници од 3. (15.) јуна 1897. тицале и постојећега изборнога реда. А наиме ове речи: „Оно, за чим идемо ја и енископи, састоји се у том, да се народно-црквене автономне уредбе донесу у складу са основним правилима наше свете православне апостолске цркве; дакле, да се одређења коначпога народно - црквенога автономнога устројсшва не косе са правилима, учењем и карактером једне, свеше, саборне и апостолрке цркве наше. Ако у којој уредби автономној има таквих одређења разуме се но себи, да ми морамо ићи за тим, да се то уклони, јер је црква мати наша, и чувајући њезина нрава очуваћемо и своја". У реду је, надаље, претпоставити, да је г. Руварцу познато било становиште данашњега Епископата нарочито о неканоничности постојећег изборног реда, изложено на конФеренпији код ( ившег кр. угарског министра председника барона БанФија г. 1897., а у говору високопреосвештенога епископа Михаила Грујића, у извештају новинарском овако публикованом: « „Високопреосвештени госнодин епископ Михаило ГрујиЛ налази, да цела зграда црквене автономије стоји на нездравој основи. Што се садашњег положаја тиче, сумња, да се може постићи сиоразум између странака, као и стварање сталног за живот способног статута све дотле, док постоји изборни ред од 1871. год. и сабор остане у свом досадашњем склопу. 0 том да пресуди, како би се тај изборни ред промепуо, већ за то пије ствар Ениско-

пата, јер је тај изборни ред неканоничким путем иостао, те га за то епископи не могу припознати. Изборни ред је додуше санкционисан од Круне, те има своје државоправне вредности, али му не достаје — остављајући на страну нецелисходност — црквеноправна вредност, јер је постао за време док је била упражњена митрополитска столица. Канонично је начело православне цркве, да за време уиражњене митрополитске столице не смеју се учинити иикакве новине, које вређају пркву". Па ипак је г. Руварац горе цитирано казивање наштамиао у својој књизи. Није нас тај постуиак изненадио. Некима је у опште непојмљиво просуђивање наших сабора са каноиично-догматичног становишта само зато, јер канони и догмати не знају и не познају и онакве саборе какви су наши народно-црквени, односно, јер канони и догмати текстом својим ништа не одређују и не уче о тим саборима. Зато је сасвим појмљиво, што неком и пресуђивање за те саборе изборнога реда са канонично - догматичног становишта изгледа фразирањем, непромишљеним Фразирањем. А нимало чудно, шта више, сасвим је онда у свом реду, кад и са световњацима тако бива, те узвикну: „Ми би били љубопитљиви који су то канони, који говоре против нашег изборног реда". („Браник" бр. 104 ех 1 897ј ; или, кад је оно др. Светозар Милетић г. 1864. на сабору питао : „Где стоји то, да наше црквено-просветне сгвари не може решавати сам сабор, већ мора претходити Синод?", а на сабору г. 1870. кад је рекао: „Немате ни једнога канона, где би синоду нрипадало право дијецезе уређивати". По тој теорији, у цркви или не би смело бити новотарија, о којима текст канона и догмата не говори, или би све новотарије биле канонички и догматички онравдане, које у тексту канона и догмата нису предвиђене односно осуђене, или се о тим новотаријама у опште не би могло, смело и требало просуђивати са канонично-догматичкога гледишта, иошто о њима текст канона и догмата ништа не зна. Та теорија, дакле, не би дозвољавала