Српски сион

С тр . 538.

„СРПСКИ СИОН."

бр . 33.

сабору од године 1864., који је сазван био за 20 јули (1 август) те године, да попуни упражњену митроиолитеку столицу, односно изабере митрополита, пре него што би му се дозволило да расправља друге ствари. Превишње решење је гласило : најпре изборни сабор, после њега расправни. Тадање наше јавно мњење захтевало је: „Најпре црква и школа, пак опда патријарх и митрополит" (Дневникт.) т. ј. најпре расправни, па после њега изборни сабор. Тај су захтев застунали на сабору др. Светозар Милетић, др. Јован Хаџић Светић и др , јер су у том правцу добили уиутства од евојих бирача, које су, дакако, они сами упутили да их упуте. Др. Хаџић Светић био је и сам уверен о неоснованости таквог захтева, но ушав у заталасану струју сугестованих својих комитената, био је и он адвокат тога захтева, али, као мудар човек, тако обазрив и опортун, да је пристајао пре свега и на избор митрополита, али тражећи „руку помоћи од комесара, да се црквенонародна дела још на овом сабору што пре у претрес узму и у ред доведу". 13 Стојећи под непосредним утицајем снажнога говора тадањега архимапдрига Гргетешког Германа Анђелића, изјавио је др. Хаџић Светић, одмах после њега, а у говору своме, ово : „По уверењу мом видим у њему 14 онај назначени ред, од којега се добром успеху надати можемо, и видим да се исти ред на нодножију законитости оснива, и видим да и околностима еадашњима потпуно одговара и са институцијама цркве наше православпе слаже се," т. ј. да за седисваканције не може бити расправнога сабора. Не тако др. Светозар Милетић. За њега те институције нису постојале. Он је имао институције своје. Хтео их је и цркви диктирати, а пауком је својом реФомисати. Но о томе доцније. На страни сабора 1864, која је дока13 Павле Николићт>: Народнш Собор 1864. стр. 78. 11 оотале податке о овоме сабору емо црпели ив ове књиге, без које данас много што не би могли знати. 14 У д и кр. решеау, које одређује сабору најпре избор митрополита,

зивала, да мора расправном сабору претходити изборни, т. ј. избор митрополита, стајао је, са својом „русом на рамени главом", архимандрит Герман Анђелић. Из значајнога и красиога говора његова привешћемо за сада ове речи: „Ал и све, да није те међусобне размирице, која нам с Гоманима иредстоји, 15 ипак би се морало, по моме не меродавноме мњењу пре свега к избору митрополита приступити. Јер да сабор расправни изборном претходи, онда не знам какву би ролу наша Г.Г. епископи на сабору таквом без митрополита свога играли; н питање је још, би ли они и могли и хтелп на сабору таквом без митрополита участвовати и дејствовати онако, као што то положеније њихово, ко.је у цркви и народу заузимају од њих с иуним правом изискује. Сабор пертрактира важна црквена дела, акопрем и природе мешовите. Црква пак, и относително канони у том правцу, а имено кан. С. С. А. А. 34, даље кан. 9., и 16 сабора Антиохијског веле, да епискоии без митрополита не смеду ништа важнога предузимати и творити. Тих канона епископи се морају придржавати, хоће ли не ће ли, јер су се они најторжественије у лицу читаве цркве обећали и заклетвом обећање то потврдили, да ће они каноне како све друге, тако не мање и те, тврдо и ненарушно чувати и хранити". 16 „Што је дакле висока влада предлог такав а не други какав, и онакав, какав би г.г. предговорници хтели имати, премилостивом нашем цару учинила, и што је по том највиша одлука у том смислу изашла, да се сабор изборни нре свега држати има, то је учинила, као што из иреднаведеног видите, само у духу институција и дисциплине наше цркве". 17 Треба ли још доказа, да за време седисваканције није дозвољено предузимати и решавати важније послове црквене и сазивати наше расправне саборе? Зар нису то сами епископи и на сабору г. 1870. приз15 Одепљење Романа од Карловачке Митрополије. 16 Народвш Собор 1864, стр. 74.* * Овај говор ћемо у једном од идућих бројева донети у цедоети. Ур, 17 1ћп1. стр. 75.