Српски сион

С тр . 552.

.ОРПСКИ сион*.

Бр. 34.

закиауо, затајао или отео, а он се тужи на неправду и неноштење онога; а међу тиа кад он сам кога превари, од кога што отме, а он се тад хвали, како је мудар и вешт, како зна на леи начин да вара и отима тако, да ганико у томе не може ухватити, а овамо га цео свет зна као лажу и варалицу и други се свет његових недела срами и стиди. Па као што међу другим народима, тако и међу српским народом има доста таких безделника, који „сккериагш ради прикиткд" за љубав худе крајцаре заборављају на онај леии аманет српски, који су нам наши дедови као највећу светињу у наслеђе оставили, забо рављају и газе: светао образ српски. Да, честити и славни претци наши, да пм се не би на образ пљунуло, да им се не би на образ блато бацало и да не би пред поштеним људма очи к земљи обарати морали, него да би им био увек „светао образ на дивану": од лажи се клонише, од преваре бегаше, а за непоштење ни чути не хтедоше. Јест, тако честити претци — а како јадно потомство ? Само да дође до новца и богатсгва — те вајне среће данашње худо потомство: лажи се не стиди, преваре се не срами, а пепоштењем и отимањем дичи се и хвали. Доиста грдна срамота за српски образ и српско поштење! Па кад данашњи сввт тако грамзи и жуди за новцем и богатством кад на путу који води новцу и богатству не пита и не гледа на правду и иоштење — а ми да видимо:је ли доиста новац и богатство — срећа; може ли бар новац и богатство човека сачувати од беде и невоље, иатње и болести? Не! Новац и богатство срећа није! Човек може имати — што но пева песма народна — „седам кула гроша и дуката", може стећи села и градове — али за то и онет срећан бити не мора! 0 том сведочи срцска реч, која често пута за великог богагаша овако вели: „Свега има, али среће нема." А од беде и невоље, патње и болести, новац и богатство човека никад сачувати не може. Шта више некако баш беде и невоље, патње и болести понајвише богаштину сналазе! Чиме баш сам Творац небесни хоће јасно да покаже, како је оно, у што се човек највише узда баш најмање и најслабије, да га усрећити

може. Ви ћете и сами знати за многог и многог богаташа, који крај свега свога грдног богатства пати и страда, кога, крај свег његовог великог имања, љута невоља и тешка болест мори. Па хоћете ли рећн, да је такав човек срећан?! И шта му вреди, што је наиунио „седам кула гроша и дуката", кад за све то своје грдно благо он не може, да куии и набави оно, што и највећи сиромашак, худи просјак има : кад здравља купити не може?! Та ено нам и св. Јеванђел>е казује, да је жена — која је патила од течења — ,,к« илгкпи издала крачемх, и не козможе ни Ф единаги) исц^клктн". Даклем : новац и богатство — није срећа. Па да шта је управо срећа? На то питање ће нам пословица одговорити. У пословици је мудрост и истина, јер је пословица искуство не тек једног човека, чији је век — ма и најдужи био — врло кратак, него је она искуство читавог народа, целог човештва, чији век траје хиљадама година. Искуство народно видело је човека и у богатству и у сиротињи; пратило је живот и богаташа и проејака, и худог сиромаха; и искуство је пресудило и у пословици изрекло: шта је срећа и које срећан. По искуству народном: срећа је — задовољство! Пословица вели: „Сречан је онај, који је задовољан." Но рећи ћете: па где и може бити задовољство, него у богатству; па зар и може бити ко други срећан. до ли онај, који има свега доста и изобиља ? ! Но ево шта нам на то и опет пословица одговара : „Није срећан, који много има, већ је срећан, коме мало треба". Чувеном једном грчком мудрацу рекне неко : „Благо оном, који може постићи све што зажели''; на што му мудрац одговори : „не, него благо оном, који је тако задовољан, да ништа не жели". И доиста је тако! Шта вреди некоме големо имање његово, ако њему по његовом лакомству треба још и више; шта користи некоме, ако је згрнуо „седам кула гроша и дуката", ако он у свом среброљубљу жели још двапут толико. Та њега не ће веселити и задовољити оно, што има, него ће га увек кињити и мучити оно, што још нема, а што имати жели. А иословица каже: Дакомство има курјачју ћуд; што му више дајеш, тим је он све гладнији".