Српски сион

Стр. 598

„СРПСКИ

Б р . 87.

сталежа ирема другоме, и застугшиштво ово поделити и равнати по жељи и вољи иојединог, место по благу и потреби укуиног народа. Саставимо га тако, како ће моћи иозиву свом, да у — дуготрајном дао Бог! — животу нашег народа буде кадар сигурном стазом напредовања у душевном развигку водити га, достојно одговорити и ноштовање наше на мир, па сталност и на законгтост вичног и склоњеног народа изазвати". 2 Тенор ових речи био је удешен против смерова „народњачке" странке са изменом дотадањег изборног реда на штету јерархијског заступства у сабору. Поздравни говор није дозвољавао веће предизности гледе тангираног иитања, али је у њему речеио доста било, да се обележи унапред становиште епископата, на челу са митрополитом-иатријархом, у погледу састава сабора и начина избора свештеничких посланика. Да је расправни сабор 1869 свршио свој задатак за време пашријарха, дотадањи иачин избора засигурпо ве би био измењен. Али је патријарх умро, а саборисање и задатак сабора извршен је иод админисшр ашор ст вом. И администратор епискои Арсеније Стојковић упозорио је сабор (1870) на „право свакога члана у цркви" и на„ обичаје", али тако, да умири своју савест и да ие озловољи саборску већину. Без сумње је епископ Стојковић под правима свакога члана у цркви разумевао и право свештенства на своје сталешко заступство у сабору, а нод обичајима — и са тим нравом снојен и практикован обичај засебног избора свештеничких посланика. Ко је позпавао дотадање његово сшрого црквено становиште, не може избећи ту претпоставку. ЕВегово црквено убеђење, његова еиископска савест, није могла одобриши смерану измену изборног реда. Али у колизији тога неодобравања са агресивношћу саборске већине, иодлегло је убеђење аспирацијама. Епископ Стојковић попустио је — кандидату за патријарашки нрестол, тим лакше, што је сабору даван номинални карактер народпог сабора. Но знајући, да 2 11)1(1. стр. 8—9.

је тако названи сабор с1е &с1о и црквени, као што су и пре саборског устројства (1870) називани миоги сабори народни били, по делокругу односно радњи својој, и црквени, те да је и у таквим, ио саборском устројству названим пародним еаборима, требало свештенству сачувати сталешко заступство, као што је опо признато било и у дотадањим народним саборима, — енископ Стојковић иије одобравањем пристао на укидање тога свештепичког права, али, побеђен својим аспирацијама, пристао је на њ — Кушањем. То ћутање, дакле, није било одобравање, него ироиуштена дужносш. Одобравањем се не може сматрати ни зато, јер га епискон Стојковић није ни гласањем потврдио, нопјто као председник сабора није ни имао нрилике да гласа. Тако стоји са ирисшанком епископа Стојковића у сабору 1870. У расправи о 1У. и У. чланку нредложеног тада саборског устројства ћутао је и епископ Николајевић, и ако је иначе у расправама другим живо учествовао, бранећи одлучно црквено становиште. Говорили су епископи Кенгелац и Грујућ и изабрани тада већ епископ Бачки архимандрит Герман Апђелић. Жалити се мора, да сабори наши немају увек своје стенограФе, јер би онда имали веродостојне говоре сабореких чланова. Није их имао ни сабор 1870, те се стога морамо ослањати на њихове говоре, како су они изнесени утадањој „Застави". А овце изнесени не могу се сматрати веродостојнима, тим мање говори, који нису годили саборској већини односно странци Милетићевој. Говоре енископа Кенгелца и Грујића најмање можемо у свему веродостојнима признати, јер у њима има очигледних коптрадикција. Зато и нисмо вољни ио њима оцењивати: „каква је била тадашња наша јерархија", као што то неки чине, на штету баш дотичних епископа. По тадањој „Застави" рекао је енископ Кенгелац у две седнице ово: . . . „У цркви су самој два Фактора: један јерархија, а други је народ. (Др. Милетић: није (!)). Молим, то је по мом црквеном и каноничном становишту тако ...