Српски сион

Б рој 39.

„(ЈРПС1Ш СИОН"

отр. 601.

би се могао спасти. Ако видимо пред собом несрећу, не смијемо скрстити руке, и с беспосленим погледом к небу ишчекивати мрак ноћни. Не, ми морамо ваљани бити; морамо чанити оно што смо кадри да умакнемо нужди, и да је од себе отклонимо, Али ипак има случајева, када предвиђамо, да сва наша опрезност не може ништа помоћи и да сва наша ирисутност духа, сва наша средства не могу ништа учинити. Ми држимо да не можемо наћи средства, којима се још спасти можемо. Држимо, да се зло, које нам пријети, не да надјачати. Кажите, благ. Хришћ., шта ћемо тада чинити ? Хоћемо ли се иредати у чељусти немилог очајања? Хоћемо ли ктонути духом ? Не, поглед ће нас к небу од тог сачувати. Ми видимо, гдје се тамо повлаче неки тамни дрни облаци, те изгледа, да нам неизбјежно пријети бура, која хара и пустоши — и гле баш тада, кад нам се приближе, подигне се вјетар, и тако их брзо рашћера, да не знамо, шта је с њим било. У часу, кад смо ишчекивали буру, тучу или пљусак, на једном видимо изнад себе пријатно нлаветнило, и над нашом се главом ведри весело небо, с којег су облади ишчезли. Па зар не може онај, који раздваја облаке на небу, који их својом руком нешкодљиво над нама води и изазива најјаснији сјај сунчани из најтамније ноћи зар не може тај још и сада облаке наше зле I среће растерати, и ако не видимо никаква ■средства, да их од себе одвратимо ? И представите, да нас зла срећа сналази; |бол, који нијесмо наслућивали, цостизава нас; он нас дуго притјешњава, дуго сносимо његов тешки терет; ми не знамо, с чии ћемо се утјешити, с чим ћемо се одржати — још и тада нас може поглед к небу ојачати, да храброст не изгубимо. Ми видимо на небу, гдје послије најдрње бурне ноћи свањива најљепше јутро ; видимо, гдје послије најужасније буре сунде на ново помлађено грање у двјетном усјеву. Зар не би требало да код тог погледа гајимо наду, да и нашн болови неће увјек трајати; и да послије нашпх жалосних дана у животу слиједе весела и радосна времена? Па зар не видимо на небу безбројне звјезде, које су сви велики и још већи свјетови, од наше земље? Зар смо само за овај једини свијет створени, који је пун болова? Не, небо нам навјешћуЈе нови живот,

и тамо ћемо заиста наћи мир. Радујте се, вели Исус, игго су имена ваша иа небу записана. Блажени су који овдје бол сносе, који га без кривице сталном храброшћу сносе! Текви ће на небу добро награђени бити. Најпошље, благ. Хршић., подигните своје очи, и гледајте к небу. III., у загонеткама, које вам смрт даје, да их разрјешите. Да, природно је, да човјек, који је по своме тијелу прах, и опет прахом постане, да његов живот, који је лишћу на дрвету сличан, и попут лишћа, опане: ипак има много случајева, кад нам се опадање човјечијег живота чини неприродно. загонетно и непојмљиво, кад би се варали у Божјем промпслу и одређењу човјечијем, ако би свој поглед само на земљу управити морали. Ми видимо да многа дјеца умру, тек што су свијета угледала, да се може бити мртви на свијет долазе, и ми не можемо појмитп. зашто су рођени, кад изгледа да су овдје без сваке намјере. За тим сазнајемо, да друга дјеца баш тада, кад дају од себе најљепше наде, кад су своје таленте тако далеко развили, да онз могу истом тада бити на радосг својим родитељима и на корист свјету — да се они у том баш најљешпем добу свога живота отргну из наручја оца и мајке, и носе у мрачни гроб. Тада чујемо тужне вапаје. С чим ћемо се утјешити? Слично несретном сељаку, коме је иустонша туча разорила поље посијано за жетву, они стоје за сандуцима својих синова, и шћери, у којима су гајили велике наде и гласно уздишу: Сад су наше најбоље наде уништене — сад је узалудна мука, коју смо употребили на узгајање своје дјеце; узалуд смо пробдили толике неиспаване ноћи; узалуд смо радили; илодове нашег рада скрт је уништила. За тим чујемо и видимо, да су млади људи и жене, које су изгледале да су за свијет неопходне — да бар могу још пуно добра у њему учинити, брзо из круга живих отргнуте, у један пут одазване с поште своје дјелатности и тада се зачуђено нитамо, зашто они нијесу могли даље овдје свој дневни посао обављати, зашто се морало онима, који су тако вјерно радили тако наскоро смркнути. Најпошље чујемо, да људе често нута тада, кад се истом почињу осјећати најсретнијим ц