Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН. в

С тр , 683.

ли их умножити — то ће време показати. Моја је савест и сада мирна. Гледе другог навода новосадског листа понављам, да је скроз неистинит. Први сам био ја, који сам почео подсећати упокојенога барона Милоша Бајића, да учини новећи легат на просветне наше цељи. Повод ми је дао сам барон. кад ми је рекао, да је вољан, у спомен свога умрлог јединца, основати стипендијску закладу од 10.000 Фор., за коју да је већ написао и основно писмо, и како ме је запитао, шта ја о томе мислим. Одмах сам приметио барону, да се пе слажем с његовом намером, јер да стипендијских заклада имамо доста, а навео сам и друге још разлоге. Но барон је остао при свом, саопштио своју жељу и саборском одбору, приложив своме саопштењу и закладно основно иисмо. Основно иисмо то није било добро састављено, но саборски одбор га је, по својој дужности и жељи завештачевој, подастро кр. уг. министарству. Министарство га није одобрило, него вратило натраг саборском одбору као добро несастављено. После тога састанем се с бароном и поново му метнем на срце, да одустане од оснивања стипендијске закладе, јер да имамо много већих просветних потреба. Предлолшм барону, да оснује женски васиитни институт. Барон је прихватио ту мисао, шта више одмах је изјавио, е жели да тај институт буде у Карловцима, јер да ће моћи бити под надзором свагдањега патријарха, и јер ће ученице тога института моћи се васпитати у православном духу, имати нрилике да присуствују и виде сва црквена богослужења, као и посвећења еиископа. Ја сам био иротиван да женски тај институт буде у Карловцима, приказујући барону Карловце као незгодно место за то. Осим осталих разлога, који су били против оснивања ипститута у Карловцима, рекао сам барону и ово : „У Карловцима је тешко наћи и место за градњу таког институт. Ето, и ја сам у ненрилици великој, где да зидам богосдовски семинар. Хтео бих у дворској башти, али је то скопчано са разним потешкоћама". Препоручивао сам барону да оснује женски институт у Новом Саду. „Зар у ту Содому и Гоморуда сместимсвоју задужбину?

Нећу ни да чујем," одговорио мијераздражено барон. Предлагао сам му у Каменици спајински иметак, због климатичних повољних прилика камеиичких и што је близу Новог Сада и Карловаца, а јер је спајински тај иметак био онда на продају. Барон ми је одговорио на послетку, да је он за оснивање женског института у Карловцима, но прије него што завршну каже, хоће још да се размисли. Кад сам после тога долазио у Беч и посетио барона Бајића, било је поново разговора о женском институту. Он је и онет био расположен за Карловце а ја против. Кад он није хтео ни у Нови Сад ни у Каменицу, предложим му Темишвар или Бршац, у којим местима су постојали иноверни женски институти, у којима се преко 30-оро српских кћери васпитавало. Барон није био у први мах ни за та места, али је на послетку нристао и предамном се решио, да ће по моме предлогу учинити, но је оставио још да се разговори са др. Пејичи~Кем. После овога ја се с бароном Милошем Бајићем састајао више нисам. Он је на жалосг брзо после тога нао у болест. Не мало ме је изненадило, кад сам чуо, даје на градљу гимназије новосадске дао 100.000 Фор., а међу нама утаначено оснивање женског иститута оставио неоживотворено. Ето госиодине, то је истина у овој ствари". Р.

Жолимо да се и наше чује. Косовска клетва кано да није са петстогодишњицом својом довољно казнила несретни народ наш. За читаво вријеме то живо се сјећају Срби ирвог и најглавнијег разлога овој грдној несрећи својој; сваки дан ћеш чути како се тужимо на неслогу своју, која је узрок свију зала у којима смо огрезли, сзију невоља и страдања, која нас ни за часак пе напуштају, него нас устопице прате као зао дух наш. Ми се тога зла духа свога не отресамо, јер га и сааи у себи носимо, сами га његујемо у грудима својим, па куда ће онда куга нег у свој род. Четрнаести вијек завршили су Срби са кобним данима живота својега, иак ћемо ево и деветнаести завршити а ти дани заиста ће бнти кобни, јер ће у