Српски сион

СТР. 682.

„СРПСКИ СИОН."

БР. 42.

доста њезине погрешке само сажаљевати. То се, као што ето чините и ви данас, чини, већ преко 80 година, и ништа није помогло. Та штампа остаје каква је била, она се не поправља, него у злу папредује, напредује у назатку свога народа, у несрећи општега нашега добра, Општи протест народа и нашега друштва нротив такве штамне могао би је можда присилити да се ноправи, да се излечи, модерира и у границе свога истинитог задатка сврати. Док публици дапагања штампа годи, ова ће јој и угађати. Данашње друштво, па и наше, воле сензације, грдње, иизулте, ексцесе. Ако се они намењују личностима што вишег положаја, у толико се радије дочекују, аплауз је већи, уживање дуже траје, јер се ослабљени морални живци таквим инзултима јаче драже. Дакле, немојте се чудити, ако је и српски патријарх изложен инзултима такве штампе. Но, као што рекох, није доста, да нојединци то осуђују, него је истинита сриска интелигенција позвана, а по родољубљу и дужна, да своме народу даде здраву, моралну штампу, којој ће идеал бити опште народно добро, а борба светла и чиста —- начелна. Ако у тој борби наиђе, као што и бива, и личних момената, зд расправљање и ових у васпитаном друштву постављена су нравила уљудности и обзири, који имају бити но овим правилима и ио захтеву општег интереса тим пажљивији нрема личностима, које су па положају и достојанству са чијим угледом је нераздељено спојен углед и будућност народа и његове цркве. Никтоже кезх гр^кр токмо единк Богх; вх гр^кск^х роди, и мене мати моја. Радо примам и туђа мњења, али морају бити разложна, основана и у достојној мене Форми изнесена, моме достојанству одговарајућим начином саопштена ми. Нисам противник ни критике, оиа је потребна, без ње јаван живот не може ни бити. Али критика мора бити стварна, објективпа и темељена на истини. У извесиој нашој штамии пајмање је истиие. „Ваша Оветости, ја сам био жељан да сазнам и молио бих Вас, да ми изволите рећи: колико је истино у оним наводима Браниковим

о недавању Ваше Светости прилога на градњу новосадске гимназије н но којим наводима је Ва.ша Светост пропонирала упокојеном барону Милошу Бајићу, да он сазнда богословски семинар у Карловцима." — Драге воље ћу вам казати. Први иавод тога листа је непотпун и сасвим субјективног коментара, а други је просто деистинит. Упозорио сам господу изасланике да је ствар оправке и проширења новосадске гимназије већ у току код саборског одбора, јер је овај одбор од сабора 1892. овлаштен био да испита потребе и трошак око те поправке и проширења. Да се трошак око тога подмири предложио је саборски одбор ону своту (преко 30.000 Фор.), ко.ју је сабор вотирао већ био карловачкој гимназији, кад се ова у своје време имала градити нре доброчинства браће Анђелића. Изјавио сам но томе г. г. изасланицима, да сматрам увредом саборског одбора, да они мимо њега купе прилоге за градњу гимназије, јер да је то омаловажавање саборског одбора и његова рада отночетог у правцу оправке новосадске гимназије. При томе и данас остајем. Приговорио сам г. г. изасланицима, да је оснивање одбора за скупљање прилога за градњу гимназије, па и радња његова, отпочета без да сам и ја о свему томе, као врховни патрон гимназије, ма чиме и ма како обавештен био. Осећајући и у разговору своме са г. г. изасланицима оштрину тих увредљивих постунака, рекао сам: „Радите како знате, а ја се не осећам ни нозваним да прилог свој дајем томе одбору за градњу повосадске гимназије, јер нисам ни био ђак њезин". Зашто сам тако рекао осим наведених разлога имао сам опда и друге. Али да они нису били материјалне природе, доказ су моја дела пре и иосле тога чињења, па и самој гимназијџ новосадској. Ако се моја дела од извесних људи не оцењују иравилно и праведно, мојој души и савести је блаженство у томе: што сам их учинио. Ја ћу их и од сада чипити, али не могу дозволити иикоме диктат: шта ћу, коме ћу и колико ћу учинити. Ја сам и новосадској гимназији своје дарове учинио и као протопрезвитер сомборски и као натријарх српски. Хоћу