Српски сион

С тр . 750.

.СРПСКИ

СИОН. 8

В р . 46.

сти свјетовне доста добро, и народ из онога доба, знао је и зна и данас „молитве", „хришћански наук" и учи томе млађе своје у кући. Даном данашњим, власт световна са становишта свога не може да иомаже свештеника у потребној мјери, а народ сам од своје воље тешко шаље млађе своје на катихизирање, и и тако немамо од те обновљене у епархији нашој установе онога успјеха, кога смо очекивали особито у тешке и пуне искушења дане наше. Једино што је потписана у властитоме дјелокругу своме могла употријебити, било је, да упозори свештенство на духовна средства: живу поуку о важности и потреби наставе те, похвалу добрих, а покуду злих, даље на изобличење немарних и иреко црквенога одбора, и да заиријети, да се унорнима ускрати извјесне благодети дрквене. Међу нотешкоћама за држање катихизације са одраслијом младежи и та је, да многе парохије наше имају своје филијалне цркве, у којима се служи служба Божија доста иута нреко године, а у те дане мора да се прекида катихизација због одсутностп свештеника. Но при свима потешкоћама иоказали су ипак знатан успјех у катихизирању ваншколске младежи њеки свештеници нанш, а међу тима је с особитом похвалом исгаћи епархијској конзисторији овој Јереја Светозара Грубача, пароха бршљаничкога. Посебно старање о чистој вјери одраслих вјерника својих у конкретном случају показала је цотписана издавши наредбу парохијском свештенству, да ноучи вијерне о иконама нравославнима, и да настоји, да се у православним кућама налазе иконе, израђене по православном типу, и у ту сврху да настоји свештенство да сваку икону, која ће кућу парохијанина њогова да краси, посебнијем за то прописанијем чином освети, и том се приликом најлакше и најбоље увјери, је ли дотична икона у свему православна. Даље је енархијска конзисторија ова у неријоду овом имала да даде високој влади мнијење своје о једноличном носгупку са сектом назарена и баитиста, те је иста висока и издала сходну о томе наредбу, коју је потиисана подручпом свештенству и публиковала. Наредбом том сматрају се и ти секташи не као засебна конфесија, него као припадници дотичне отачке вјере своје. Исто тако публикована

је и наредба светога Архијерејскога Синода нашега, која наређује, где се исти секташи и њима слични имају и смију у православном гробљу сахрањивати. Но хвала Богу, те болести душевне у епархији овој осим неких само сл)чајева није било. У један се мах двије нородице тих секташа нађоше у парохији брачевачкој, камо се доселише наводно из Бачке, но како су дошли, тако и ирошли; један појав је избио у нарохији канелњачкој. а нрошле године има тих заблуђених оваца и у Леноглави, њих четворица — да би их још где било, потписаној није пријављено нити познато. Но ако нас је промисао Божији очувао од биједе назаренске, тим је више била црква православна епархије наше од 1892. овамо непрестанце, у искушењу и завађању на унију. Но е од тога искушења очувао је Промисао Вишњи и милост Господња цркву нашу и народ до незнатних изузетака у чистоти и цјелости, Прво је избио нападај пропагаторски у парохији Велико-Поганачкој 1892. односно 1893. Размирицу неколицине парохијана тамошњих са парохом својим 1892. хтједоше упоријебити пропагатори у своје цијељи. Погписана конзисторија дала је тужбене наводе најтачније извидити и да се сваки повод и разлог тој размирици одстрани, судила је премјестити свештеника тамошњега на другу парохију, и кад је у Поганац дошао нов свештеник, наскоро по том успостављен је тамо пређашњи добри ред и мир а оно неколико душа заблуђених вратило се натраг међу своје у прађедовску цркву своју. Потписана није могла да се не потужи на такова залијетања пречаснога каитола крижевачкога високој кр. земаљској влади и затражи законите заштите. Скоро истим поводом појави се пропаганда крижевачка 1897. године у парохији бјеловарској. И ако је потписана конзисторија на добивену о вјерском немиру пријаву цовела најстрожију истрагу, ипак се није могло пронаћи довољно узрока за такове немире и његове носљедице. Незадовољници изјавили су се пред истражним повјеренством, да им је особито тешко сносити материјалну немаштину, а ради исте да сумњиче особито пароха свога и проту,