Српски сион

Б р . 47.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 763.

ризничара. Јплативши при том одређену суму, која је за получење антиминса иостављена у свакој епархији. По обичају антиминс подноси преосвећеноме свештеник у енитрахиљу и с наруквицама на рукама (Упор. дерковн. хозниство, прот. Ј. Заркевича, стр. 4). §. 55. При том, ако месни свештеник, због болести или другог ког важног узрока не може сам лично антиминс нримити, може то поверити своме окружном протопрезвитеру, или ком познатом свештенику, а у крајњој потреби и своме и шта више или другом ком |акону. Само при том у молби за промену антиминса свештеник је дужан означити тачно, коме наиме он место себе поверава да учини то. У противном случају антиминси у туђе руке не могу бити никада издавани. §. 56, Кад се антиминс из које цркве однесе ради промене за нови, то се у тој цркви свршавање литургије нрекида до добивења новога антиминса. И ово се чини не само у храмовима, који су освећени простим јерејским освећењем, по благослову архијерејском, но и у црквама, освећеним самим архијерејима, с помазивањем св. престола миром, полагањем моштију под исти и т. сл. И у опште служити литургију без антиминса, као што казасмо, код нас никада не дозвољава се (Историч, и догматич. ц т. мичлснен. лит. 1856 г. стр. 97.) Но при том, само се собом разуме, ово се правило не може нротезати и на друга свештенодјејства, п шта више на свршавање брака. Јер ма да тајна брака, по уставу, не може бити свршавана на другом месту, но у цркви, 1 ипак од немања антиминса црква не престаје бити црквом, а ио овоме и неможе представљати никакве препреке за свршавање другог ког свештенодјејства (Уиор. решење сличног питања Руков. дла С. II. 1869. г. т. 1. стр. 481 — 482). Но ако би се догодило да треба служити службу у цркви, у којој нема антиминса, због какве неодложне потребе, као на пример, у случају смрти кога иарохијанина, или неодложног помињања њихова у 40-ти или годишњи дан, и томе слич. тада је „могуће употребити антиминс и из ' Свршавање брака ван храма може бити допуштено само из важних узрока и то с благословон епархијског архијереја.

другога храма" с тим само, да се по свршењу литургије, антиминс тај опет поврати у ону цркву; све то не друкчије, но у крајњој потреби, „да се не би произвео какав неред" (Унреди резолиц. пр. Филарета Московскаго 2. августа 1833 год. Душепт. Чт. 1872 г.). У оваком случају ради бољега реда, најбоље је то чинити, ако не благословом архијерејским, а оно барем са знањем окружнога нротопрезвитера, који је дужан о овом одмах известити преосвећенога по обичају. §. 57. Ради тога, да не бз носили антиминсе у обичним књигама или у просгом платну, као што то овда-онда чине неки, у свакој прилици ваља да се налази макар један прилични сандучић или кутија за то, обложен из нутра свилом или сомотом, и при том, као што се то чини у неким епархијама, свагда начињен тако, да га је згодно носити на пантљикама о грудима, с крстом на поврпшни даске и нарочитим застирачем (Рлспорджжи Чернигокскаго епархЈллћнлге началкства). У случају, ако се где не може наћи сличне кутије, тада је најбоље преносити свете антиминсе у јеванћељу с престола, с побожношћу, која приличи светињи, и т. слич. §. 58. У неким местима је обичај, но ком ново добивени антиминс не полажу одмах на престол, но га прво ставе на налоњу иред иконом Снаситеља, за тим га полажу на дискос и метнувши, на главу, преносе на тај начин у олтар, и тек после тога иолажу на своје место. Ово делимице има основа у познатом „Чину освећења храмова", који се налази у нашим требницима, по којем се чину антиминс заиста на сличан начин преноси у новоосвећену цркву за, време њенога освећења (вид. Тревн. чинк окновлен. Но при том, очевидно је, нема никакве основе мешати освећење цркве с простим полагањем антиминса у храму, већ освећеном, и како у нас ни у каквим одредбама и чинопосљедовањима црквеним нигде се не може наћи казивања о чему год сличном, то и држати какве особите обреде при простој промени старога антиминса с новим у пркви, већ освећеној, ако није за укор, то у сваком случаЈу одлучно нема никакве потребе. Уместо овога, по добивењу новога антиминса свештеник је дужан одмах однети га у цркву, раширити на нрестолу илитон, иоложити у антиминс губу